Narodna milicija

politikom Sovjetskog Saveza, sa naporima koje je on činio da se spreči agresija i slično, te su radi toga hitno zahtevali od vlade generala Simovića, sklapanje ugovora o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći sa velikim i moćnim Sovjetskim Savezom.

Medjutim vlada generala Simovića po svom sastavu bila je takva, da niti je htela, niti je mogla, da reši ova pitanja onako kako su želeli naši narodi. Ministri te vlade bili su ljudi, koji su kao ministri u ranijim vladama pokazali svoju antinarodnu dušu i svoje neprijateljstvo prema narodu i njegovim interesima. Pod pritiskom naroda ta vlada morala je poslati svoje pretstavnike u Sovjetski Savez, ali u mesto da sklopi ugovor o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći, ona je ponudila sklapanje ugovora o nenapadanju izmedju Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. Tako je ona, s jedne strane, izigrala želje naroda, a s druge, produžila svoju neprijateljsku politiku prema Sovjetskom Savezu, jer je istovremeno poslala u Rim svoga poklisara sa zadatkom da obavesti Hitlera i Musolinija da ona nema nameru da menja politiku koju je vodila prethodna vlada prema Nemačkoj i Italiji i da je pregovaranje u Moskvi trik vlade. Ta vlada nije ostvarila ni jedan od zahteva naroda. Nije sprovela čišćenje državnog aparata i vojske od petokolonaša, nije ništa učinila što bi uvećalo odbranbenu sposobnost zemlje. Ona je produžila sa istom zločinačkom politikom koju je nasledila. Dogadjaji od 6 aprila, to su vrlo izrazito potvrdili. Vlada i kralj zgrabili su ono malo sposobnih aviona kojima je razpolagala naša vojska, nabili svoje kufere zlatom i drugim dragocenostima, pobegli iz zemlje i proglasili kapitulaciju. Tako je neprijatelju bio širom otvoren ulaz u našu zemlju, a narodi i njihova dobra predati mu na milost i nemilost. Oni su pobegli iz zemlje u nameri da se po završetku rata ponovo vrate i za-

sednu na grbaču naroda uz pomoć svojih gospodara iz inostranstva. Drugi su ostali u zemlji i stavili se u službu okupatoru, jedni otvoreno, a drugi prikriveno, pomažući i jedni i drugi uništenje i pljačkanje naših naroda. Svoje izdajničko i kukavičko držanje svi su oni pravdali time, da je tobože besmislica i samoubistvo opirafi se takvoj sili, kao što je hitlerova Nemačka koju su proglašavali nepobedivom. Medjutim, Komunistička partija Jugoslavije i naši narodi nisu tako mislili, oni su se spremali da produže borbu, koju su bili odlučno započeli 27 marta 1941 godine. Oni su se još jednom uverili da će pitanje svoje sudbine morati rešavati sami, bez pomoći i mimo volje izdajničke vladajuće klike. Oni su se odlučili da podju putem borbe za svoju sudbinu.

Narodnooslobodilačka borba kroz koju su naši narodi pokazali čuda od junaštva, vitalnosti i borbenih i organizatorskih sposobnosti, pod rukovodstvom proslavljene Komunistične partije Jugoslavije i najboljeg sina naših naroda — maršala Tita, nije ništa drugo nego nastavljanje onoga puta kojim su naši narodi pošli 27 marta 1941 godine. Koliko je ispravan bio taj puj, najrečitije govore rezultati borbe naših naroda, naša u krvi i borbi iskovana Federativna Narodna Republika Jugoslavije, u vatri borbe iskovano bratstvo i jedinstvo naših naroda, naša narodna vlast, istinska nezavisnost zemlje i večna družba sa bratskim i nepobedivim Sovjetskim. Savezom i ostalim slovenskim i drugim demokratskim i miroljubivim narodima u svetu. Bez 27 marta i borbe koja mu je sledila naši narodi bili bi lišeni svih ovih tekovina, a na njihovu grbaču ponovo bi zaseli oni isti nenarodni režimi koji su ih gušili pune dvadeset i tri godine.

Da živi 27 mart 1941, praznik borbene smotre i jedinstva naših naroda u odbrani svoje nezavisnosti i slobode.

27 marta radni narod Beograda odlučno je manifestovao svoju rešenost da se suprostavi fašističkoj agresiji