Narodna milicija

Kao što je poznato, skoro dve godine traje besomučna klevetnička kampanja protiv naše zemlje, naših naroda i njihove herojske Komunističke partije. S obzirom na razmah, sredstva i tempo te kampanje, taj rok bi bio sasvim dovoljan za ostvarenje politike rukovodilaca iz Sovjetskog Saveza prema Jugoslaviji, kad bi ta politika imala ma kakve veze sa našom stvarnošću, kad bi sadržavala bar zrnce istine, dobronamernosti i iskrenosti prema našim narodima. Ali, baš zbog toga što ona ne sadrži te elemente, u našem narodu pokopan je prvi njihov pokušaj, koji je — sasvim u skladu s njihovim metodama — išao za tim da se kroz poznatu nasilničku Rezoluciju poseje po svetu utisak kako su oni u odnosu na KPJ duboko principijelni i kako su sami »produmali« sve kako treba i da nikako drukčije ne može biti. Nema sumnje, inspiratori i rukovodioci te sramne kampanje uspeli su u prvom momentu да nekakvim svojim otkrićem o »stanju u KPJ« zablesnu i zbune mnoge komuniste i napredne javne radnike u svetu. Međutim, naši narodi su u svojoj prošlosti, a naročito u Drugom svetskom ratu, stekli i suviše skupo plaćeno iskustvo, da bi im danas neko mogao prodavati rog za sveću. Kod naših naroda oni su nesumnjivo, doživeli takve neuspehe, kakvim se nisu nadali ni oni, ni šaka njihovih bednih korteša — najprljavijih izdajnika naše socijalističke domovine. Danas je čitav naš narod, čvrsto zbijen oko svoje Partije i Vlade, ustao kao jedam čovek da brani tekovine velike Narodnooslobodilačke borbe: bratstvo i jedinstvo, svoj suverenitet, nezavisnost zemlje i izgradnju socijalizma u njoj.

Kada su naši takozvani kritičari uvideli da im malo ko u svetu veruje da se u Jugoslaviji ne izgrađuje socijalizam, oni su odmah svoju zahuktalu propagandnu mašinu preorijentisali na najfantastičnije izmišljotine o našoj zemlji, koje se mogu iskombinovati i zaogrnuti potrebnom tajanstvenošću samo u iskusnim obaveštajnim uredima koji se bave tom vrstom »plemenitih poslova«. Tako su naši »kritičari« brzo došli do saznanja da je mnogo lakše primeniti tu vrstu borbe protiv socijalističke Jugoslavije, nego razbijati glavu na teoretskim pitanjima i voditi principijelnu, iskrenu diskusiju o tome kakvi шеђа da budu odnosi između socijalističkih zemalja. Takvi metodi u odnosima između radničkih i demokratskih pokreta ne samo da su neodrživi, nego unose i demoralizaciju u redove radničkog pokreta, razaraju kod ljudi najplemenitija osećanja koja stiču pristupajući radničkom. pokretu. -

Teško je verno opisati ili rečima iskazati koliko su daleko otišli naši »kritičari« u političkom licemerstvu, koliko su za ove nepune dve godine unakazili pojmove o moralu u radničkom pokretu. U tom krugu ljudi ne radi se više o tome da li je ovo ili ono istina, za njih je to postalo samo pitanje praktične politike za зуакоdnevnu upotrebu, a osnovno je izmisliti, koliko toliko logički iskonstruisati jednu stvar, događaj ili tumačenje nekog problema, već prema tome kako im kad nešto treba. Jednom reči, njih se ne tiče na kakav će odjek naići kod ljudi kojima se obraćaju, kod ljudi koji misle, rasuđuju i deluju tek kad o nečem steknu svoje ubeđenje. Zato oni ne mogu čudom da se načude kako i otkuda tolika tvrdoglavost i smelost kod jugoslovenskih naroda da toliko dugo daju otpor tako »genijalnim« potezima. Ali, pri tome, oni očito zaboravljaju da je naš narod Partija vaspitavala ne da slepo ide i pasivno učestvuje u događajima, već da bude aktivan činilac пи роlitičkom i društvenom zbivanju. Eto, to je baš ono što je pomoglo ne samo našem narodu, nego danas već i mnogim komunistima i naprednim ljudima u svetu, da brzo sagledaju svu besprincipijelnost i bedu naših takozvanih kritičara.

15 4

Kao što je poznato, informbiroovska propaganda nije propustila da uzme na nišan naročito Upravu državne bezbednosti, i to baš zato što ona, nesumnjivo, spada: u one organe naše države koji su na delu dokazali svoju odanost i vernost narodu i našoj socijalističkoj državi. Ponikla u oslobodilačkoj borbi naših naroda, rasla i razvijala se zajedno s razvitkom naše Narodne revolucije, Uprava državne bezbednosti je nepokolebljivo izvršavala svoje zadatke koje je pred nju postavljalo naše državno rukovodstvo.

Prema tome, nije teško odgonetnuti zašto je tako besomučno napadnut baš taj organ naše narodne vlasti. Pre svega ja sam duboko uveren da organizatori i rukovodioci ove čudovišne kampanje, kad su pošli na takav nečastan put borbe protiv Jugoslavije, nisu bili sasvim uvereni da će slomiti i baciti na kolena našu Partiju i takav narod kao što je naš. Zbog te njihove rezerve koja je, uostalom, kasnijim razvojem događaja zaista otkrila njihove velike zablude, trebalo je na sav glas podići viku na organe Uprave državne bezbednosti i »dokazati« svetu da svi neuspesi Informbiroa u našoj zemlji dolaze otuda što udbovski »janjičari« i »dželati« sprovode teror nad »zdravim snagama«. da su ubili na stotine ljudi, a pohapsili na hiljade i desetine hiljada. Zaista, drugovi, bilo bi smešno ako bi se upustili u to da dokazujemo majstorima baš ovakvih poslova da belo nije crno. Ali jedno je jasno. Rukovodeći princip u metodama rada orgama naše državne bezbednosti dosad je bio i ostaće čovečan a ne bezdušam i birokratski odnos prema ljudima. U tome se upravo i sastoji bitna razlika između nas i naših protivnika kad se radi o merama prema ljudima koji greše, odnosno koji čine protivzakonite postupke. S druge strane, onemogućiti neprijatelja ili svakog onog koji, bilo na koji način, ugrožava tekovine naše Narodne revolucije i izgradnju socijalizma častan je zadatak ne samo organa bezbednosti, nego i svakog građanina naše zemlje. Snaga organa bezbednosti ne leži u njima samima, nego u prvom redu u tome što se oni bore za stvame interese naroda i što se oslanjaju na narod.

U propagandi istočnoevropskih zemalja sada je UObičajena krilatica — preuzeta iz Herstove štampe —/ kako je Jugoslavija policiska država. Bilo bi glupo kad bi se mi branili od takve optužbe. U metodama, naše borbe protiv neprijatelja ili onih koji greše mi se nikad nismo služili podmetanjima, lažnim optužbama i insceniranim procesima, jer su to karakteristične crte režima u kojima su principi socijalističkog humanizma i individualnog prilaženja krivcima ustupili mesto neljudskom odnosu prema ljudima, u kojima se pravi ciljevi skrivaju od naroda.

Naši principi, kao što sam rekao, sasvim su drukčiji. Polazeći od njih. sasvim je razumljivo što kod nas ne samo da nije miko ubijen, sem ako je pokušao da beži preko granice i pri tome upotrebio oružje protiv budnog čuvara maše granice (kao što je slučaj izdajnika Arse Jovanovića i Ilije Bulatovića), nego smo, kako je poznato, mogli da pustimo znatan broj onih koji su davali garancije da će se popraviti i časno uključiti u konstruktivan rad na socijalističkoj izgradnji. Tih principa u odnosu prema krivcima mi ćemo se čvrsto držati i ubuduće, jer je dosadašnja praksa pokazala da su pravilni. A ja sam ubeđen da će naša zemlja, na osnovu dosadašnjih iskustava i proverene prakse, pokazati novi, socijalistički odnos prema krivici i krivcima, koji se u današnjoj fazli borbe zasniva, s jedne strane, na nepomirljivosti prema neprijateljima socijalizma, a s druge strane, na davanju mogućnosti svima koji stvarno žele i nastoje da se роprave i postanu dobri i časni građani svoje zemlje.