Narodna milicija

Ловачки авион био је опремљен радио станицом, радио компасом и радаром. Ово му је омогућавало успешно иввршавање маршрутних летова, одржавање везе са земљом и у ваздуху и командовање. Радар је далеко над непријатељском територијом откривао ваздухопловне групе и формације упућене за. дејство на фронт или у дубоку позадину. Благодарећи томе, сопетвени ловачки авиони били су у стању да се благовремено упуте на пресретање тих група и да воде са њима борбу пре стизања до циља. Овим је избегнуто непотребно трошење самог авиона и мотора, јер се пре појаве радара обезбеђење из ваздуха вршило непрекидним патролирањем у ваздуху.

У току Другог светског рата видимо стално усавршавање ловачког авиона, Ловачки авион, којим се почео Други светеки рат, далеко заостаје за оним којим се изашло из рата. Непрекидно се усавршава брзина, висина, наоружање, средства везе и друго. Појава оклопа на авионима неминовно је изискивала побољшање разорног дејства зрна из топова и митраљеза. Топови су полако, али сигурно, замењивали митраљезе у борбама у ваздуху. У почетку рата средства везе на авиону била су слаба, Радио станицу није имао сваки авион, Одмах затим, није се могао замислити авион без радио станице, а на крају рата многи су били опремљени и радаром. То је омогућавало сигурно и брзо'командовање ловачком авијацијом. Благодарећи средствима везе, команде ваздухопловних формација биле су у стању да њом командују са командног места команданта сувоземних снага за чији је рачун дејствовала, са командног места у ваздуху на авиону, или са командног места негде у с реону базирања дотичне ваздухопловне формације, i

Током рата усавршавала ce тактика ловачке авијације. Док се у почетку рата борбе у ваздуху своде више на сукоб парова, дотле у току рата имамо ваздушне бојеве у којима узима учешће на десетине па и стотине авиона (Стаљинград, Курск, Кубан, Нормандија, Западна Немачка). Највећа, брзина, која је постигнута ловачким ависном у току Другог светског рата, износила је 720 км/час са клипним мотором и 900 км/час са реактивним мотором. Највећа висина лета, износила је 13.000 метара са клипним мотором и 10.000 метара са реактивним мотором. Најјаче наоружање на ловачким авионима састојало се од 4 топа 20 мм, или 8 митраљеза 12,7 мм, или 2 топа 20 мм и 4 митраљеза од 7,7 мм, или 2 топа од 20 мм и 2 митраљеза од 12,7 мм. у

Као што видимо, ловачка авијација се за време рата стално технички усавршавала. Исто тако усавршавани су и њени начини дејства тако, да, је за, цело време рата, претстављала основно средство у борби за оперативно-тактичку превласт у ваздуху. |

Бомбардерска авијација

Бомбардерска авијација је ударна и офанзивна, снага, ваздухопловства сваке државе, Она руши и неутралише непријатељске објекте на земљи, под земљом и на води, Активно дејствује против непријатељске живе силе и технике како на земљи, тако и на води и у ваздуху. Одликује се великим акционим радиусом, великом висином и брзином лета, моћним наоружањем (митраљезима и топовима) и огромном носивошћу бомби. Ова. својства јој омогућавају брзо маневрисање по фронту и дубини, преношење дејства, са једног објекта Ha други, стварање велике густине ватре и засипање циљева великом тонажом рушећих и уништавајућих средстава.

Основни задаци које је бомбардерска авијација извршавала, за време Другог светског рата били су: садејство ва земаљским и поморским снагама у боју и операцији и

самостална дејства по виталним центрима непријатеља, у његовој дубокој позадини, за рачун фропта и врховне команде.

Разноврсност задатака који су се постављали пред бомбардерску авијацију и равличита удаљеност и распоред циљева, довели су у току рата до поделе бомбардерске авијације на авијацију ва блиско бомбардовање и авијацију за даљно бомбардовање. Авијација за блиско бомбардовање, или како је у неким државама називају тактичком, имала је основну намену — садејство са сувоземним снагама у боју и операцији. Она је, заједно се јуришном авијацијом и артилеријом, рушила, уништавала и неутралисала све оно што је стајало на путу пешадији и тенковима. Осим тога, она је водила борбу за добијање превласти у ваздуху ин вршила извиђање, Авијација за даљно бомбардовање извршавала је задатке за рачун врховне команде, а у неким случајевима и за рачун фронта,

Амнгло-америчка авијација за даљно бомбардовање ударала је по дубокој позадини непријатеља у циљу смањења његове војно-економске моћи, деморализације армије · и народа, дезорганизације транспорта и за добијање превласти у ваздуху (напад на аеродроме).

Авијација за блиско бомбардовање базирала је на 50—120 км од линије фронта, а авијација за даљно бомбардовање на 150—9200 па и више км од линије фронта. Англо-америчка авијација за даљно бомбардовање базирала је на Британским Острвима ни у Северној Африци са којих је база дејствовала по циљевима на територији Немачке и њених сателита.

Захваљујући моћном топовско-митраљеском наоружању, бомбардерска, авијација је не само рушила и неутралисала циљеве на земљи, већ је водила и ваздушне бојеве са непријатељском ловачком авијацијом, односно бранила се сопственим оружјем од њеног напада. Мора се одмах нагласити, да је она редовно и по правилу упућивана на задатке у пратњи ловачке авијације, а само изузетно без ове пратње, када, је непријатељска ловачка авијација била, слаба, или тада, када се на задатак упућивала велика, формација, те је у том случају била довољна и самостална заштита.

Средње висине са којих је вршила бомбардовање авијација за блиско бомбардовање кретале су се од 800—8.000 метара, а код авијације за даљно бомбардовање од 4.0007.000 метара.

Операције бомбардерске авијације у Другом светском рату одликују се једновременом употребом великог броја авиона, који је достизао по неколико стотина, и употребом група од 9—980 авиона који су ешелонирано вршили напад дејствујући на овај начин дуже времена на, циљ.

Примена радара у бомбардерској авијацији, модерних нишанских справа, управљање бомби помоћу радара, побољшање разорног дејства бомби и друга средства, омогућавала су већу тачност и ефикасност бомбардовања, под неповољним метеоролошким условима и ноћу. Тако, на пример, у рату против Јапана, Американци су употребили бомбардер типа Б-29 који је носио 10 тона бомби, са дометом 6.560 км и наоружање од 12 митраљеза калибра 127 мм, Овај нам пример јасно говори колика је моћ таквог авиона, а уједно колико је бомбардер напредовао само од почетка Другог светског рата, а да не говоримо о поређењу са Првим светским ратом.

Гигантски напредак бомбардерске авијације види се и по томе, што је она, например, у Првом светском рату избацила укупно око 50.000 тона, бомби, док су у Другом светском рату само СССР, САД, Енглеска, Немачка и Јапан избацили више од 5,000.000 тона, што значи 100 пута, више.

(Овршетак у следећем броју)