Narodna milicija

Један дан са милиционарима

Идући кроз пространу банатску равницу, путем који везује Кикинду са једним сусједним селом, с једне и вз друге стране пута, пружа се велико задружно имање сељачке радне задруге »Марко Орешковић«, коју су одмах послије ослобођења основали колонисти Босанске Крајине. Јутарња, магла, која се постепено диже, не дозвољава ми да видим задружне тракторе, чији звуци мотора весело и побједнички одјекују равницом. То је ратарека бригада, која још од раних јутарњих часова, води борбу за испуњење сјетвеног плана.

У путу сам сустигао старијег човјека, који је хитао из Кикинде, да би на вријеме стигао на рад у задругу, јер је код њих садћ такмичење, како ми сам старац рече кад смо се поздравили Сјетих се да од њега могу дознати гдје је смјештена Ста» ница Народне милиције, те га запитах за њу. Пошто ми је објаснио да се Станица налази, одмах код Управног одбора задруге, у средини села, наставио је да ми прича о милициона“ рима те Станице: »Командира Станице добро познајем, код нас је скоро двије године, млад је, али је добар и озбиљан и наши га задругари воле. И остали милиционари су добри и добро нас чувају. Јест боме, нама су коњокрадице из Румуније украли 1947 године 15 коња, крали би још да пе би Милиције. Једно вече убише милиционари двојицу коњокрадица, а једнога ранише, који онако рањен побјеже преко границе у Румунију, јер су те коњокрадице били Румуни. Три коња која су коњокрадице били повели, милиционари нам вратише и од тада, брате, никад више крађе«. У разговору са старпем-задругаром, пут од осам километара прође ми неосјетно, те се зачудих, кад се пред нама указа село са бијелим кућама, лијепо поређаним једна до друге. Отарац ми је још једанпут на растанку показао, гдје се налази Станица, те се ја упутих њој. То је била чиста и лијепа своска кућа, мало одвојена, с лијеве стране села. Из претсобља, уђох у канцеларију, гдје поред дежурног Станице затекох и неколико официра Армије. Упознао сем се са официрима, за које ми дежурни рече, да су из овор села и да су дошли код својих, те да их интересује како живе милиционари и како је у селу. Пало ми је у очи да је канцеларија веома уредна и чиста, зидови уредно окречени. Изглед спаваће собе, у којој није било никога, са једнообразно намјештеним креветима, као и изглед свих станичних просторија које сам видио, говорио је о војничком реду који овде влада. И ако доста, скромно, све је било лијепо сложено, чисто и одавало је прави војнички изглед.

Командир Станице бно је на конференцији у Среској упрази Народне милиције, те га је у служби замјењивао његов замјеник, који се већ спремао за наставу, коју је требало одржали са милиционарима слободним од службе. Џриближио сам се њему, кад

је посматрао распоред часова, који је био истакнут на видном мјесту у соби. По распореду имали су часове из опште наобразбе. Почео је час, замјеник командира је саопштио да ће бити први час из рачуна и позвао ко хоће да изађе на таблу. Изишао је један друг и почео да ради дијелење. За њим други, па трећи, четврти. Обрађиване су све четири основне рачунске радње. Час је протекао живо, другови су, види се, добро владали основним рачунским радњама. Дат је одмор од десет минута. Следећи час била е географија. Замјеник поставља пита“ ња о државама, које се граниче са нашом земљом. У одговорима треба да се обухвати и друштвено уређење сваке поједине земље. Говорећи о граничним земљама народне демократије, које се налазе у информбироовеком табору, милиционари су говорили H O контрареволуционарној кампањи, коју те земље воде против ФНРЈ.

У Станици је иначе живо. Посла има увијек доста, јер поред свакодневних уобичајених задатака, који су везани са службом на терену, они непреветано и плански раде на војничком, политичком и' стручном уздизању, што живот милиционара ове Отанице чини богатијим и кориснијим.

Командир Станице дошао је око пет сати „те се ја упустих у жив разговор са њим. Причао ми је о животу припадника на Станици и о великој љубави коју задругари гаје према припадницима НМ ове Станице. Кивот ове Станице је уско повезан са животом задругара. Свакодневна конкретна сарадња између њих очитује се у узајамној помоћи, коју они пру“ жају једни другима. Тада ми је командир испричао случај, који сам укратко чуо и од старца-задругара. Било је то овако. Године 1947 изненада ве појавила крађа задружних коса, које је чувала задружна стража. Сваке ноћи нестајало је по два-три коња, а некад и више. За кратко вријеме украдено је 15 задружних коња.

Задругари су затражили помоћ од Станице, која је одредила специјалну патролу, са задатком да чува задружну шталу и да похвата коњокрадице. Изненада, једне ноћи, патрола је примјетила три човјека, који се крећу у правцу села. Патрола их је пропустила, са претпоставком да су то вадругари, који се враћају са посла. После кратког времена, ова троjama су се враћала из села, водећи сваки по једног коња. Вођа патроле, милиционар Вуковић Раде, изашао је пред њих и прописно их зауставио. Изненађени и заплашени, крадљивци су се дали у бјекство. Употребом оружја, патрола је ликвидирала двојицу, док је трећи рањен, умакао преко границе у Румунију. Милиционари су похватали коње и вратили их вадруви. Труд милиционара ове Станице уродио је плодом, јер од тада нема више никакве крађе у селу и задругари су мирни и вигурни, јер их чувају припадници Народне милиције. Но, ни вадругари не остају дужни милиционарима, они их свесрдно помажу. Једног дана, чувари задружног екномеског дворишта сами су ухватили једног бјегунца-Румуна и продали га Станици Народне милиције. Поред тога вадругари пружају велику материјалну помоћ Станици. Задруга им је дала зграду, у којој је сада смјештена, Станица НИМ, окречили су им просторије, дали им даске и Израдили ормар за картотеку. Од задружне земље, Станици је дата башта „коју сами милиционари обрађују. Ова башта опскрбљује СОтаницу и са зимницом. Кад је сезона, задруга им такође даје и воћа. Док ми је командир причао о односу који влада између њих и задругара, сјетих се сељака који су ју“ трос пролазећи поред Станице, срдачно поздрављали милиционаре и разговарали са њима.

Тако живе и раде милиционари ове Станице, поносни на успјехе у служби, која им је повјерена од народа и народне власти.

Душан ConoMyH

На то крадљивци свакако нису рачунали

Гекст овога је прештампан из »Политике«. че, а моја пријава поднета рано ују-

Пише нам Предраг Кнежевић из Београда. х

Испред зграде Радио Београда украден ми је мотоцикл, регистрован под бројем Ц-1-0472. Иако сам скида) поједине важне делове без којих мотор не може да се упали, нашли су се »мајстори« којима ипак није било тешко да га покрену. Нисам се надао да ћу га икад наћи: Мислио сам да ће му »нови власник« до те мере изменити изглед, да га нећу познати и око га видим. Ипак сам нестанак одмах пријавио, Отсеку Саобраћајне' милиције. Како се крађа догодила уве-

тру, већ у току дана опис и број мотоцикла, знали су сви дежурни органи милиције. На то крадљивци свакако нису рачунали (било их је тројица) када су усред бела дана покушали да прођу с мотором преко Каленићеве пијаце. Дежурни милиционар опазио је украдени мотоцикл и ствар се даље равјаснила »просто«. Ја сам, 24 часа после пријаве,. добио свој мотор, а врадљивци оно што су заслужили. Пошто ми је овде, у првом реду, циљ да похвалим будност и експедитивност органа Милиције молим вав да, овај напис ставите у рубрику »Него свако ...«