Narodna skupština

СТРАНА 520

НАРОДНА СКУПШТИНА, САЗИВ ЗА 1890 ГОДИНУ

Лог, ио коие је министар могаода казни судију са тромесс ном нлатом а сад се спало само на један месец; алн узмимо, нека се то сонови два три иута, он ће онда служиги забадава и тако рећп накишен и гладан о стотинама хиљада дннара, о части и нашим главама изрицаће цравду. Даале, казна ова само је једна глоба, са ма у коме облику бнла. То се не слаже са „независиошћу." После овога морамо се вратити и на лична питања. Ја делим искрено и отворено мишљење, да сваки мннистар иравде неће спадати у онај ред људи, којс ће за снат да казни људе, али свп вс иа и данашњп г. мннистар знате. и вероваћете да н најбољи министар неће остати вечито на томе месту и онда министру, који буде за њсм дошао а буде вољан да казни људе, може то свагда иод разним впдом учинити кад год хоће те тако иоред шгете од иротеривања и кажњавања остаје велики мах злоупогреби поЈединпх иакосннх мпнистара, на спрам судског сталежа. У иредлогу стојп реч: „за недостојно ионашање." Ја сам случајно приметио да је се ту ирећутно мислило с „сримање мита." То би било натегнуто навнјање речи на друго нешто, алп вероватно да бн се тиме могао закачиги и онај који ирпма мито. Даље, овим се тражи одушка, да се судија казни, а да се независност са свим не укине. Мп смо срећии да смо ово постигли иредлогом г. Катићевпм и изменом г. Рибарца, у којима је цела Скуиштина нашла довољно казие за несавеслог судпју тим , што Је усвојеио начело: да им се поротски суди. Ја држим дакле да кад законп дочеиају таквога судију, ако је он доиста рћав човек, да он не може никако изићн „на лсјо" из те ироцедуре. Даље ни судије нису људи ван закона п без огрансчења. Мп смо мало ире чули кад нам је г. П. Максимовић прочитао некаквих 10 тачака, за које касација казни неуредног судију дисцплинарно, и ту су обухваћени сви моментс, кад може судија, као човек, у жпвоту чриватном погрешити, и не остати некажњен. Дакле осигуранп смо и с те стране. Из свега мога говора излазн то. Предлог је незгодан јер се коси са „судском независношћу" ; друго оиасан је, јер ставља у изглед мпнистарске злој потребе, ако ие сад а оно касвије; треће, предлог је овај пзлншан за то: што већ постоје одре1>ене казне за судпје; и најзад, четврто, одушка која је праведно тражена за кажњавање иодмнтљивнх судпја — та је нађена у предлогу г. Дим. Катића иотиредседника. Ја би желио, да се овај члан, овакав какав је предложен, а нарочито његова друга ноловииа, не прпмп. него да се у њему иоследњп став изостави, и био би радостан ако бн г. минисгар хтео, ,■ а подели с нама ту заслугу, те да још сад прпстане на овај предлог, којн га пстина лишава ирава да кажњава судије, алн ће се у толико више очувати част потиуне судске независностн — која је у ннтересу евију нас. Јоксим Павловић — Код овог члана повела је се била дуга дебата у начелу. Мени се чинп да су поштокани иредговорницц г. г. II. Максимовпћ и Т. Туцаковић говорили врло цдеално о судијама, говорилн су о њима онако, каквн бн онн требали да су, а нису се обзиралп каквпх судија може бити п каквпх их можда има међу њнма. Још пре 10 годнна народ је увпдио, да правда страда од несавесностн суднјске, и да бн вву што јаче заштптио, захтевао је и влада је нредложнла кредит од 100.000 динара на нречншћање судова, што је н одобрено. II шта сад видимо? Да ли је цравда заштпћена од тпх нробраних судија? Да ли су судовн уточишта правде? Не. Ми видимо да и сад пати правда од њих самих. То је могло п бити побуда мннистру и носланицпма, те су цри првоме чнтању усвојили овакве одредбе законске, какве се сад претресају. Бар с обзпром на наше сада^е судије, ја не бн могао нристати на савршену независност суднја, јер би та могла бити шкодљива. Г. Пера Максимовпћ, доказујућп како је у другим државама, он даје савршену незавнсност судијама тако, да ио

моме уверењу њих нпко не може натерати да врше своЈе дужносги. Међу тгм овим се предлогом тражи, да министар може казннти суднју, кад он неће да иде тачно на своју дужност ц кад не врши друге дужности, које но своме иозиву мора да вршн. Ја сматрам, госиодо, кад би народ огрнуо нлаштом незавнсности и суднЈ 'е и адвокаге, и професоре и свештеннке, на и учитеље, да би тиме цеиали делове појединих народних права, и кад би народ тако све осигурао — шта би њему остало? Код нас влада парламентаризам; на кад министар казнн ненравндно некога судију, онда је Скунштина туи министар је одговоран Скупштини; ми њега узимамо на одговор и можемо га тужитп и дати суду. Овако, ако га будемо питали: зашто је тај и тај судија иемаран у својој дужности, онда министар одговара: он је независан, ја немам никакве власти над њим, и никаквом суду не одговара, н министар нема пута ц начина да га тргне на одговор. Г. Максимовнћ је рекао: да судпје нису плаћене, на за то се можда лако и наводе на то, да пх народ нодмпћује. Наше фннансиско стање није гако, да, као што је г. Васиљевић у ирвом читању казао, народ може судију тако подмитити, да га нико боље не иоже. Ми доносимо закон, и судија којп се ирими те дуж, иости, он се обвезује, да по тнм законима радн, на које се обвезао. Кад је он ирнстао на то, онда он мора тако радитс. Како овај члан иде једино на то, да се казни рђав судија, го да не би народ, кад иађе да му је независан судија крив, дошао до тог уверења, да треба независце судове збрпсатп, ја гласам за овај члан, како је на нрвоме чптању усвојен. Пера Максимовић — Ја се ограђујем од речи, да сам гврдио, да је наш 'народ незрео за слободу. Ја сам говорно, каква је наша политичка власт и судску независност сам тражио с тога. што сам мислио, да ће се тиме гарантовати слобода. Цео је мој говор у томе смислу. Шго г. Јок. Павловпћ има укус да зло тумачи моје речи и да његов смисао изопачава, то је његова ствар, ц ја немам погребе да се више с љнме објашњавам. Ја бих молпо иредседништво да ми дозволи да иоднесем редакцију члана 38. Она би гласила овако:(чнта). Молим 10 посланика да ме иотпомогну (Потпомажу га). Милија Миловановић — Господо, негда је у нас живпла народна послзвнца, кад се хоће да нзрекне каква сравичност, каже се: „Бог и суд." Што значп нада у судску иравду. А данас шта се каже? Каже се: „о браге да те Бог сачува суда." Са те две речи у главноме окарактерисано је наше правосудство. Године 1881, кад је дошла на управу земаљску тако звана напредњачка влада, која је онда — чинп ми се — на ту управу дошла преко леђа нас радпкала, она је поднела овај закон о судпјама и ја сам тај велики грешник, којп сам одобрио да се на пречншћање судова одобри 100.000 дпн. (Чује се: нисн сам ти, и ми смо). Кад сам један такав закон потписао, ја и осгали моји друговп из радикалне партпје, којс су били тада у Скупштини, мислио сам да ћемо са донашањем таквог закона о независностн судија добити доиста право иравосудство у пашој земљи. Па шта сам ја дочекао од тога правосудства, а шта су још многи јаднсци дочекали, који су тако јако одушевљени били, да се хај заксн о независности судској донесе. Као што рекох 100000 дин. утрошено Је на иречпшћање судпја. Оне старе суднје, које нису били стручни у параграфском примењсвању замењивали су људима иа докторскпм правним днпломама. Шта смо дочекали од тих дипломираних правнпка стручњака? Дочекали смо, господо, не даље но иосле б —6 годнна, да су те судије, који су на основу тога закона о незавпсности судија постављени, да су ге судије изрицале у оиште такву правду тако, да су неке људе за очигледне крпвнце као невине иуштали. А неке опет, у слеиилу партпзанске мрзости осуђивали по 8. год. робнје У гвожђу п 4 год. надзора иолициског и к томе јошт н на грдне таксе трошкове п дангубе за дела која су се у Србијн десила онда, кад тс осуђеппцп нс у Србпјс нису бнлн. (НАСТДВИИЕ СЕ)

О дговорни урЕднни Ранкч> Ј1етрови1.

ШГАМПА КРАЉ. СРПСКК ДРЖАВНК ШТАМПАРИЈВ