Narodna skupština
А СНУПШТИНА
СЛУЖБЕНИ ЛИСТ 0 РАДУ СРПСКЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ
ИЗДАЗИ СВАКН ДАН ЗА ВРЕМЕ СКУ ПШТИНСКОГ РАДА ПРЕТПДАТУ ПРИМА СРПСКО-КРАЉЕВСКА ДРЖАВНА ШТАМПАРНЈА И СВЕ ПОШТЕ У СРБИЈИ
ЦЕНА ЈЕ ЛИСТУ ЗА ЦЕО ОВАЈ САЗИВ : ЗА СРБИЈУ 5 ДИНАРА ЗА СТРАНЕ ЗЕМЉЕ ТОЛИКО ИСТО С ДОДАТКОМ ПОШТАРИНЕ
•
УРЕЋУЈЕ СЕКРЕТАР СКУИШ.ТИИСКИ РАН^О ПЕТРОВИТ^
БРОЈ Т'
УТОРАК 22 ЈУНА 1893
ГОДИНА III
9 САСТАНА^ 11 јуна 189 3 уВеограду
ПРЕДСЕДАВАО ИРЕДСЕДНИК, Никола П. ПашиБ СЕКРЕТАР, Алекса Ратарац (НАСТАВАК) (0 уговору, М. М|[.101!ановић). Друга је примедба г. Вукашинова односно обрта. Г. Вукашин страхује да се обрг можда неће моћи наплаћпватп кад се има у виду уговор пзмеђу Србпје и Немачке. Таквој бојазнн нема ансолутно нпваква повода. Ако се у том уговору пе помиње обрт, то ппкаво не значи да се може довести у сумњу наше право да наплаћујемо; обрг је наша унутрашња дажбпна: тако смо га мн представнлн н тако се обрг у трг. уговорима сматра. Ту упутрашљу дажбнну мн имамо у принципу право да наплаћујемо према стопи, коју за добро наћемо. Уговором између Аустрије и Србије ограничено је, да обрт не може бити већн од 7 на сто по вредности. У уговору Србије са Немачвом не помиње се нншта о обрту. То не значн да се тај обрт не може зато наилаћиватн већ на иротив да нас тај уговор ни у коливо не ограничава у праву наилаге обрта. И кад се вп у уговору између Србије и Аустро-Угарске ништа о обрту не би иомињало, Србпја ди могла наплаћпватп волнко хоће у име обрга, 10, 20 и више процената. Г. Вукашин се зауставио за тим на питању о монополпма, а за то пнтање о монополима такође су некн иосланицп везалп и питање о концесијама. Шта су вонцесије, о томе је говорено јутрос, и то је питање довољно раснрављено. Ја ћу с тога једино, да обратим пажњу на то, да ова одредба, која се односи на монополе није за нас никакав губитав. Према говору г. Вукашина изгледало бп да је Србија до данас имала одрешене руке, да заводи монополе, које хоће, а да се овнм уговором обвезала, да може увести монополе само на оне аргикле, којп су побројанп у дотичној тачци закључнога нротокола. Ствар међутим не стојп тако. По раппјем уговору Србпја је могла ударити монополе само на артикле, којп су сад фавтнчки монополисани, а то су со, дуван, барут п експлозивне матерпје. По садашњем уговору Србија је добила право, да може да мононолпше још четири нова артикла. Ја ћу признатп у томе погледу да наш уговор са АустроУгарском чини нзузетак од других трговинских уговора, које С У друге разпе државе у последње доба закључиле међу собом.
Али мора се такође признати, и то да је могло имати доста основа, да се учини изузетак у том погледу н да је друга страна могла иматп разлога да тражи од Србије, да се ограничп у погледу монополисања. Оно што Аустро-Угарска није нмала потребе да тражи од Немачке или обратно Немачка од Аустро-Угарске или једна и друга од Италије, то Аустро-Угарсва и Немачва имају потребе да траже од Србије. Са увођењем монопола иде врло тешко у земљама, које имају развнјену индустрпју. Увођење мононола у земљама, које немају нндустрнју иде на протпв врло лако. Виће вам познато колико је тешко у Немачвој да се заведе мононол на дуван. Зашто? Зато, што је тамо прпватна индустрнја јако развнјана. У тој држави не би никоме могло на намет пасти, да заводн монопол рецимо, на шећер, за то, што би требало плаћати велнке оштете и повредити пнтересе великог броја произвођача. У Србији би мп моглп монополисати све, и шећер и штофове п порцулан н стакла, и на тај начин могли би на сваком гренутку изиграгн битне одредбе уговорне, које нас обвезују према страннм државама. Дакле морамо нрпзнати да је Аустро-Угарска могла иматп озбпљног разлога да тражн да се уговором утврдп, које артикле мнслнмо мононолисатн у корист државне касе. Укуини број тих артпва.п већп је у осталом и обухвата више но што нзносе монополи у ма којој европској држави. Да пређем сад на питање о тарнфн. Г. Вукашин Петровић одао нам је. иравду у том погледу, нризнавајући, да је тарифа израђепа брпжљиво и да је у главном, сем некпх малих пзузетака, добра. У тарифи г. Вукашин гледа велпвн добитак за Србију. Г. Андра Ђорђевић нанротив нрпмегио је, да се то не може пстицати вао никаква добит за Србију, јер на врају крајева царина је једпа пореза, воју нлаћају срнски грађани као нотрошачн увезепнх нредмета А кад је у питању пореза, г. Ђорђевић тада претноставља неносредне н >реза носреднима, налазећп да српске фпнансије треба да траже своје главне изворе у неносредној норези. Остављајући на страну то што је погрешно сматрати царнне само вао фисвално срество, п што је још погрешнпје помислитн да се државне нотребе могу у главном нодмпритп неиосредним норезима, уставићу се један трен. так на најделикатнијој страни овога питања. Питање је једно веливо, ко плаћа вишак царнне кад се та царина у једној земљи иовећа на предмете, који се увозе из друге земље. Питање је то дало иовода врло интерееантној дебати у Немачкој баш у носледње време, кад је била реч о повећању царине на жиго. Том приликом један ве 1иви ауторпгет — внез Бпзмарв — доказивао је јаким разлозима, да нпје иетпна да вишак царине илаћају увек потрошачп, него да се вншав царине делп између иотрошача и цродавца. Као кад се царина у једној земљи новећа на производе пз туђппе, знаган део те царине спосе п онн, који