Narodna skupština

СТРАНА 50

НАРОДНА СКУШПТИНА, ВАНРЕДНИ САЗИБ ЗА 1893 ГОДИНУ

т. ј. овим новДм угопорол Србпја је добила вишо тековина но Аустро-Угарска. То је, госнодо, ваљда судба. ПрилИком првог уговора добила је више тековина Аустро-Угарска и ваљда је садашњи резултат у иеко.шко навнада за онај нрви резултат. Иравда захтева, да ово спда баш овде констатујем, да до онога резултата без сумње дошли не бн, да од друге страие уговорнице није било нрема нама нредусретљивости и ако је она била и снора п трома о чему најбоље сведочи дуги рок нреговорања. Ио себи се разуме, да ннсмо излаз нашли, без излаза остати ие би могли п ирипуђеип би бпли тражити какав било излаз. Мени је изванредно мило, што сам код свих говорнпка, који су узимали учешћа у овој дебати могао копстатовати изванредну брпгу и старање за нашу прпвреду п наглашавање шезнне важности за нашу отаџбнну. Мени је исто тако мпло, што је, вал.да. случај тако хтео, да иова влада баш пред почетак саме дебате о новом трговингком уговору објавн у Скупштини свој програм у коме пајвидније место заузнма прпвреда. Могу, господо скупштинари, да кажем то, да нам нок трго вински уговор налаже јодну свету дужиост ирема иароду да најозбнљније и најсложније сви од реда иорадимо на поднзању народне привреде, јер буднте уверени, господо, да само онај народ који је крепак н снажан у својој привреди, која по томе располаже довољном економском снагом, може рачунати на то, да при преговорпма трговннским остане што ближе својпм пдеалима. Ако смо дакле радп, да прнликом нових трговмнских преговора, којима ће рок настуиити, по свршетку ових, који сада почињу, желимо да забелсжимо веће тековине за нашу отаџбину, — не смемо ни за часак заборавиги на задатак, који је наиред обележен. Ја нећу овде да нодижем ивкакве ннкрнминације, алн свп знамо, >;а је тај задатак за време трајања овога уговора био са свим нотиснут другим пословима, у будуће то несме бити. Поред тога ваља пам се најозбиљнпје иостаратп, да у најкраћем року за своје извозне артпкле створимо код себе, код куће трговачки центар, своју домаћу ннјацу, како би онн нотрошачи, који паше артшс.е троше, моглп набавитн их на пијаци нашој, а не од иосебника. Не варајмо се, то су задаће, које нам имеративно поставља нови трговпнски уговор. Ја са радошћу констатујем, да се у свим говорнма, којн су се овде чулп, наглашавала важност ове задаће. Надам се, да ће се сложитп са мном п опи говорницм, којн су износилм само мане новом трговннском уговору, као и онп, којп су му истицалп и добре страпе, — кад тврдпм, да смо новнм трговпнским уговором, добили над главом много шнрн кров, но што смо га нмали у старом уговору. По природн саме ствари са свпм далеко отнћи ннсмо могли, од иолазне тачке — старог уговора — алн смо напред отишли колпко се могло, на будућности је пак да иокаже колико је то. Министар нар. привреде Раша Милошевић. Молим вас, госнодо, да мн донустите да и ја неколико речп кажем о овоме тргов, уговору. Веома ми је нријатно, пгго могу да кажем, да дебага вођена јуче н данас, доликује мреставништву српског народа. У целој тој дебатн види се јасно највећа жудња, да новим уговором буду заштнћени нашп иривредни н фннансијски иатересп; впди се брпга да се створе н одрже оии односи, који треба да постоје пзмеђу суседие монархије и наше отаџбиие. Ови пнтереси не занимају само нас, они су прпвлачплп н плтрпотску брпгу наших иредака; они су обратили нарочпту нажњу оних државннка, који су дошлн после првог рата на управу земаљску. И ја се слажем с оним говорницима, који тврде да царпнска политика, шго се даиас води између нас и АустроУ-'арске нзмеђу нас и страпих држава, води своје порекло од берлинског уговора. Истипа је, да нам је тим берлинским уговором стављепо у дужност, да удесимо наше трговинске односе на основици модерној, да стари трговинскн уговор, што га је Турска била закључила с другпм државама, заменпмо

трговипскпм уговорима специјално закључени« између нас и странпх држава. У томе је иаш добитак; ирпзнање не само политичког него и економског самоопредељења. И ако је то нспша, ипак се берлннскн уговор није упуштао у иачии и нравац, којим треба да се пзводе ти трговипскн односи између нас н Аустрије. н другнх земаља, који су нам начелно ироднктовани иа берлинском конгресу. По моме мпшљењу, они који су билп учасиици, п ако не као стварии чиниоци, а оно бар као саветодавци — од сгране наше државе, и којима је стављено у задатак да утичу на стварање самога трактата берлинског, и колико се нас тиче, нису билп довољно схватили правац, у ком је ваљало остварити нримљене обавезе. Прва и каииталиа иогрешка, коју су онп учииили одмах после Берлинског уговора, то је закључење првог трговинског уговарања са Енглескол. И та је погрешка повукла са собом и оне погрешке, што су учпњене 1881 године, а којих се ми неможемо да отресемо ни дан дањи. Она господа, која су закључила уговор између Србије и Енглеске нису одмах узели за основицу епецмфичпу тарифу, него су узели за основииу преговарања тарпфу а<1 уа1огеш. Ту нсту ногрсшку, само у мањем размеру, учпиили су п онп. који су закључивали трговпнскп уговор с Аустро-Угарском 1881 г., т. ј. по вредностп. То је, по мом чишљењу, грешка и ја сам је као народпи посланик још 1881 год. изнео у Скушптпни, кад је био претрес тог уговора. Та грешка повукла је за собом све оне економне и финансиске штете, што мх претрпесмо за ирошлих 10 година. Истпиа је, да је у енглеском уговору двогуба грешка. Једна лежи у томе, што је уговор закључен на оспови највећег цовлашћења; а друга је, што је царпнска тарифа удешена по вредности. То мраво највећег повлашћења створило је земљиште за закључпвање уговора на већ устуиљеној основици и с осталим државама: мраво дато једној државп преносило се и на друге државе; у место нарочите ногодбе, важпло је опште нраво за све државе. Та ногрешка господо, ваља прпзнатп, у неколпко је исирављена п умањена уговором од 1881 год. Тада је био закључен уговор између Аустро-Угарске п Србнје, и ираво да кажем, тојебпо први трговмиски уговор специфичне нрироде, у коме су у неколико унесене сиецифичие одредбе царпнске и иотање одређенм односн, који треба да постоје између два ;:уседа. Али тадашња влада, и ако је покушала да за најважније артнкле пз Аустро-Угарске одреди царииу по тежини, онет је за већину артпкала уговорила да се наплаћује царина ио вредностп. Са.мо ваља при том и то нризнатп, да је царињење по вредности, што беше усвојено 1881 год., незгодније од царињења по вредности у уговору са Енглеском у томе, што су у иоследњем уговору, тачно и нотмуније одређеии услови, мод којпма се може царинитн роба но вредностп, ако је оглашена да ће се цариннти но уговору с Енглеском. Али та одредба у Енглеском уговору која није унесена у уговор с Аустро-Угарском уништена је уговором између Немачке и Србије; иа и она лена идеја, којаје 1881 год. усвојена за начело мреговарања, намуштеиа је уговором између Немачке и Србнје.

(Настапиће се)

Одговорин уредиик РаНКО ПетрОБИ^

Штампа орпско-краљев. државне штампарије