Narodna skupština

СТРАНА 224

Миленко Веснић. — Хоћете ли ни, г. поиредсениче бар сад допустити, да се са г. Рибардем разрачунам пре него што оде? Г. Стојаи Рибарац, бпвши члан овога дома и министар унутрагањих послова, бранећи се по делима оптужења, нанео ми је јуче једну клевету, коју је како рече, чуо од другога. Ја га сад молим, да, пре н«10 што оде, именује пред Скупштином тога човека, од кога је то чуо, пначе сматрам да је он сам клевегпик. Потпредседник. — Дајем четврт часа одмора. После одмора Потпредседник — Цродужује се дневни ред. На реду је иретрес оптужбе бивших минпстара. Има реч г. Миленко Веснић. Миленко Веснић — Господо ! Дужност је грађанина да следује у свима пословима своје опгатине и да ради на бољитку и благостању њеном. Његова је дужиост да тако исто ради, кад су у пптању и срез и округ, а највећа је онда, кад је у питању његова отаџбина. Вргаећи дужност у овој иоследн.ој, он иде дотле, да свој живот жртвује кад то захте од њега ноглавар у име отаџбиие, у име њених интереса, а против страних непријатеља. Кад су ти непријатељи унутра, онда је његова дужност, да и од њих чува дата му на вечна времена уставна права, и та је дужност његова света. У тој дужности нрави часни грађанин залаже свој живот. Дужност је судова да изричу иравду, а дужност адиинистративних власти да се труде, да номажу грађане, да их иодржавају, да их заштићују у вршењу њихових законских дужностп и да на нрвом месту оне — административне власги раде по закону. Дужност је Народног Председништва да доноси добре законе и да мотри бодрим оком да се они тачно, савесно и по духу њиховом пзвршују, и нарочито да нази на оне врховне управљаче у земљи, који према Народном Иредставништву на првом месту носе одговорност за сва дела, која падају у делокруг поверене им дјжности. Дужност је та проста и јасна и она се своди на то да се пази да се истински штите уставна, грађанска права и да се тако осигура у земљи јавна безбедност. Јавна безбедност Господо, лежи у правици, правида се оснива на законима, а закони налазе тога пзраза у формама. Ова, у науди и практици освештена начела, у опшге важе нарочито онда, кад имамо посла са јавним правом, а на првом месту, кад су у питању уставне одредбе. Ове су за све мислене људе тако свете, да је један познати пнсац (Бенжамен Констанс), шшући о мчнистарској одговорности рекао : да треба установити, да се за велеиздају сматра сваки акт, којим министар врши законом пронисану му власт на државну штету. Шта је нак у којој земљп велеиздаја, није нотребно да наглашујем, да је то посао законодавства такве земље. Нрема томе је чудновато, кад г. г. оптужени министри хоће да побпју важност и умесност тужбе, коју сам имао част да поднесем са својих 25 другова, нред овим високпм дом1м, тврдећи како су у другнм земљама само велеиздаје и новчане злоуиотребе биле предмет оптужбе министра, и кагсо су и ти случајеви врло ретки. Ово тврђење је тим чудноватије за мене, што су на одговору нотинсана два господина, који су били мипистри правде и који већ ио томе нису смели ићи нугем сврањења нарочито онда, кад је у нашем Уставу предвиђено израком у члановима 136 —- 140 начело министарске одговорности и кад о њој постоји још и нарочити закон, на коме су они исто тако као и на доношењу самог устава лично и активно суделовали. Да, господо, уставна је држава један врло сложен, а у исто време један врло чудноват организам. За њену сложеност и деликатноет доказ је баш у томе што је она по времену последњи беочуг у развијању државних облика. Зар не пада вама, и зар неће пастп сваком у обичном носматрању на први поглед чудновато, да при свој подељености власти нп један од главних пресудних фактора не носи законску одговорност за своја дела. То не чини ни Владалац,

нп Скупштина, иа чак ни судска власт. И зар недостатак уставне и законске одговорности код свих ових фактора не би одвео у две крајности, зар он не би одвео с једне стране у адсолутизам, а с друге стране, ако би Скушптина остала неодговорна за своја дела, — у анархију? Зар то не би било, да се искуство и наука нису потрудили да створе једну установу, која ће везивати ове главне факторе у уставној држави, која ће бити природна снона између њих и која ће у исто време носити и ову неопходну потребну одговорност за дела уставних за себе неодговорних фактора. Та установа госиодо, то је установа парламенгарне владе, то је кабинет. Њена одговорност, то ,е камен темељац уставности и уставног живота. Ваиа је са свим излишно овде доказивати, да се уставност без минпстарске одговорности не да ни замислити. Устав без министарске одговорности био би бесмислица, био би ватра, која не гори, сунде, које не даје светлости, то би била кућа без темеља. Једино и најјаче право и гарантија, што се налазе у Уставу, налазе се у министарској одговорносги. Зар је онда чудо, што је она предвиђена у Уставима свнју савршенијих држава, и није лп онда са свим природно што је унесено и у наш Устав. Да ли би се уставни живог и могао замислити, кад се н. пр. зна. да се министарској одговорности у извесним земљама морало прибегавати чак и онда, кад о њој специјално закона није било. Али, већ по самој њеној за.чашности, господо, министарску одговорност могу носити само најодличнији грађани у свакој земљи, само они, којн уживају поверење и Владаода и Народног Представншнтва, дакле, целе земље; који у псто време, на ово нарочито наглашујем, имају и воље да носе ту одговорност. Јер не треба губиги из вида да се начело министарске одговорности оснива на основи: да „нико није дужан да буде министар." То је ствар искључпво воље појединих људи. И ако сад пиа неке опасности за њих, они треба и да је подаосе, кад су тако хтели. Не треба, дакле, губити из вида, да је министарска одговорност слободно и драговољно иримљена одговорносг, која је у исто време пуна части и достојанства, али и озбиљна и врло онасна. Јер није у ветар казао један од најславнијих владалаца једноа од својих министара, који му је поднео један предлог да потнише: „Ја, министре, ово нотписујем, али за ово, што ја потписујем, тп својом главом одговараш." И кад је, господо, министарска одговорност најјаче и најсигурнпје срество за уставност у свима просвећеним државама, где је појам уставности потиуно укорењен онде, где за њу нема никакве опасностн, пошто је ток државних послова пролокао себи стална и сигурна корита, под којпм се редовно креће, од колике је н какве је важности установа министарске одговорности у земљи, која је почела да улази у усгавни живот, која тако рећи једва се дупком вуче да стане на једну уставну ногу. Да, господо, моје је тврдо убеђење, да и у нашој отаџбини не може бпти говора о прдвој и истинитој уставности, ако се у њој не установи, ако се у њој не утврди, ако се у њој на делу не оживотвори начело министарске одговорности. А за то пак није довољно имати само закон, јер закон је мртво слово, већ треба тај закон оживети, кад то интереси земље захтевају, а сви ћете се сложити са мном у томе, да то они данас категорички, имнеративно захтевају. Што они пак данас то захтевају, узрок је по мом тврдом уверењу у томе, што се до сад тако ретко прибегавало тој мерп, која је највеће јемство за осигурање законитости и Устава у земљи.

(Наставиће се)

Одговорни уредпик РаНКО ПетрОВИ&

Штампа срдско-краљев. државне штампарије