Narodna skupština

28 САСТАНАК — 5 ЈУДА

СТРАНА 223

мпмо сву казну, макар кошко строга била — само кад би могли да понесемо уверење да ће са нашом осудом да престану II све погрешке и све несреће у Србијп и кад бисмо могли веровати да су они невини, који служе за иример другима, онако као што је један велики војвода казао: „ треба ио некад обесити и иравог да би заилашили кривце ." Алн је мучно, врло мучно. Кад се велики Кнез Михаило јавио по други пут да влада у Србији, први аат његов био је, у коме он изјављује да жели „да оснује владу, која Ке имати да одржи себе у важности, закон у снази и задобије ираво и поштовање у отаџбини да ирестану освете и гоњења и да се отаџбини иридруже сви људи, сви синови њени, који јој желе наиретка", Тако је радио велики дух кнеза Михаила. Међу тим господа, ко.ја су сад па влади, нису се иослужила овако леном науком из ирошлости. Докле су похитали, да употребе највнше право Владаочево, нраво помилован.а, чак и према поповима, који су осуђенп за злоунотребу н скрнављење свога положаја, који су изгубилп еиитрахнљ; оставпли су Краљу, оставнли су овом стању, да се под њим нзмпрују неки врло ситни рачуни пз прошлости. Господо, налазећи се већ при крају своје одбране, молнм вас да на свршетку чујете још једну реч, реч, која има иотнун значај једне исповести. Ја сам се у тренутку оптужбе налазио у друго.ј земљи. У земљи просвећеној, која даје уточишта правим кривцима полптпчким, и ја бих, да сам хтео да пз бегнем вашу оцену, да сам хтео да избегнем ваше суђење, ја бих могао да останем тамо и да не дођем овде, баш кад бпсте ме ви и тражплн. Ја сам дошао да тражпм правду, али тражећи правду, ја у истн мах нзјављујем, да сам готов да сваку мржњу, ако би се појавила, да сваку чашу те мржње до дна искапим, тако псто да примпм и освегу ако би се у ма колико пространим гранидама нојавила. Ја сам мислио, да је највећа потреба за нашу земљу, да се демагогија распрсне и уништи, да се спречи свака нартиска искључивост, да се учврсти вера у надмоћност закона; да се ангажују за службу отаџбине сви солидни елементи из свпју редова, јер сам веровао да Србија не може да издржп трн кадра чиновника, да Србија ие може да иде н пе треба да иде и даље путсм моралне клонулосги и материјалног упропашћавања. Ја сам тој ндеји служио са истрајношћу, енергијом, самопрегоревањем и одушевљењем. Судбина је била немилостива, али и ако је она била према нама немплостива, ја ипак мпслим, да ће она наћи доцније кога, на кога ће се милостиво насмешити да изврши, што сам ја заночео. Кад стоји све ово, кад је несумњиво да све што год смо ми радили, радпли смо за славу Краља, за срећу земље и напредак отаџбиае; кад стојп то, да ми нисмо учинили ниједну повреду Устава ни закона, допустите ми да нзјавим, да пресуда ваша, ако би била на нашу штету, не би значила тријумф правде, него би имала значај санкције једног револуционарног акта, да би та пресуда вукла право нз силе, док међу тим сила треба да иде за правом, јер право треба да истиче пз догађаја, који оно раснравља, и тада може да задобија и осваја разум људски. Муђу тим не треба заборавити, да ко год што нраво и правда пзазнвају прнзпање п поштовање, тако исто и освета не може ништа друго да нзазове него освету. Тако исто, нри оцени овога односа не заборавнте, да је у нашем државном. животу врло мали размак времена, који је иротекао од Жетина брда до иалилуске касарне. И не заборавите го, да је од Еаиитола до Тариејске стене само један корак. Миленко Веснић. — Молим вас, г. потпредседнпче, допустите ми да кажем неколико речи, ради личног објашњења. Г. Рибарац, бранећи се јуче нред овим домом од поднесене оптужбе, изјавио је о мени нешто, што је савршена лаж, и ја мислим, да ми је дужност, да с тим овде пред његовим и вашим лицем рашчистим Потпредседник. — Ако се унустимо сад у таква разговарања и пречишћања, онда неће бнти краја овоме иретресу, него да пређемо даље.

Станојло Вукчевић. — И ја бих имао да исправим једну погрешку г. Рибарца о мени. Потпредседник. — Не може се то чиннти сад, него да продужимо претрес. Има реч оптужени г. Живојин Величковић. Бивши мин. правде, оитужени Жив, Величковић. Господо, ја остајем прп одбрани, коју сам нотнпеао ономад заједно са осталим мојпм друговнма, која је одбрана прочптана у Скупштини. Пошто је одбрана читана не тражпм да се го чини понова. Потпредседник. — На реду је одговор оптужевога г. Светозара Гвоздића бпвшег мипистра. Вивши мин. нар. привр., оптужени Светозар Гвоздић. — И ја, госнодо, остајем нри писменој одбрани, коју смо колектпвно поднели, и која је пред вама прочитана. Потпредседник. — На реду је одговор оптуженога г. Димнтрија Стојановпћа. Бивши мин. фин ., онтужепп Димитрије Стојановић. — И ја имам то исго да изјавим, што и иредговорници, моји другови, а то је, да остајем при оној заједннчкој нпсменој из.јавп и не иражим да се она ионова иред Окупштином чита. Потпредседник. — На реду је одговор г. Јована 'Борђевића. Вивши мин. просв., оитужени Јован Ђорђевић. Ија остајем нри одговору, који смо заједно потиисали, и који је овде прочитан. Потпредседник. — Сад би иа реду бпо одговор г. Велпзара Кондовпћа, ну, како он није могао доћи, то је послао одговор, који, молим вас, да чујете. Секретар Дука Лазаревић чпта: Народној Окупштини На тужбу 26 иосланпка, која је поднега Народној Скупштини и која је мени начиампана иредата, ово је мој одговор. Ја се оптужујем за дела наиоменута у тужби под VIII и XI. Изјављујем, да сам ја постављен за мпнистра народне нривреде 8 Марта тек. год. и да с тога не могу ни одговарати за дела, која су се десила но тужбеном наводу, до 3 Марта закључно, дакле пре но што сам ја и дошао за министра Да су дакле подносиоци тужбе, са више пажње и озбиљности, коју ова ствар изискује, ову тужбу писали а са мање фраза, не би оваку грубу погрешку нн учпнилн. За друго дело означено у тужби од XI оптужујем се: што сам као члан владе ставио према нотпис на указу, којни су отворене седнице скушптинске 31 Марта тек. год. И ако се за ову тачку оптужења ае изаоси, за иостојање самог дела, нпкакови докази, са чега бих био у праву, да на њу никаквог одговора н не дајем, — опет за то, деликатност самог питања, што га оптужна тачка садржи, гони ме, да о истом питању само оволико кажем: Верификациони скупштинскп одбор, поднесеиим извештајем скупштинп, консгатовао је, да пма 69 посланика, па са толиким бројем изабрато је и председншптво скуншгпнско, и ово је писмено нзвестило владу, да се Скупштина конституисала, иозивајући да је и отвори, што је влада морала да изврши, јер то Устав налаже. А да влада ову одлуку скупштпнску није извршпла, тада би тек морала она и одговаратн за повреду Усгава, као што би и то било протпву Устава, да влада има права да цени, да ли се Скупштина могла констптуисати или пе, јер у овом случају, влада би могла свакој Скупштини, која је противу ње, ооујетити п констнтуисање н сваки даљи њен рад. 29 Јуаа 1893 год. Карлсбад. Вел. Кундовић с. р. Потпредседник. — Молим вас, госнодо оптуженици, имате ли још што год да изјавнте у вашу одбрану ? (Немамо). Онда ви сге за данас вашу дужност испунили, и можете пћи,