Narodna skupština

СТРАНА 476

НАРОДНА СКУДШТИНА, ВАНРЕДНИ САЗИВ ЗА 1898 ГОДИНУ

дин., за подизаве зграде Народне Саупштине. Сад се та сума у овоме предлогу брише, али може ли се то брисање превести у остале буџете и да те суме за свагда нестане из буџета? Не може. Ово бристе може поднетн сада, а у јесен се та сума од 100.000 динара мора опет вратити у буџет и она ће неминовно оптеретитп буџет расхода, у толико више, у колико се буџет расхода сад олакшава. Сем тога, ми бришемо г. минпстру привреде око 180000 дин. За министарство привреде тражи се кредит од 233.545 дин., а одбор финанснјскп смањио је ту цифру на 48.000 дин, и онда у округлој суми остаје 180.000 динара. Даље, ни нз предлога минпстровог, ни из извештаја финансијског одбора, не види се, које су то суме, које су у овоме иред.аогу, за кредите миннстарства привреде брисане. Ја сажаљевам, ако су брисане суме на материјалне потребе тога мппистарства, јер ако ма коме министарству треба дати више, него што се давало, онда треба дати министарству народне привр'еде. Ми приповедамо и овде, а и путем штампе доказујемо, да ће се наше финанскиско стање иоправити, ако се привредна снага народна ојача. Та је фраза лепа. Њу зна сваки на памет, и налазимо је често свуда, па чак је сваки зна и у сну. Али, господо, како ћемо привредну снагу народну нодпћи, кад министру привреде, као покретачу те снаге, не дамо средстава, да ради на томе задатку ?! Вудите уверени, господо, да без снажења привредне снаге, не може се очекивати стална равнотежа у буџету. За бадава ћемо брнсати поједпне познцпје, одакле се плаћају чиновницн, и одкле се набавља канцеларискп материјал н плаћа кирија за одржање надлештва — ту неће моћв много да се уштеди, питање је, да ли је то уштеда, јер треба знати, да укидање од посленика државнпх — часника — не зиачи штедпти, већ често пута значп расипати. Од посленика државнпх зависи, каква ће бити управа државна. Добра управа државна нпје никад скупа, а рђава није никад јефтина. Према томе нећемо миого ностићи тим брисањем појединих позиција буџетских. шУ извештају одбора, видпмо такође многа брисања. Одбор се трудио да што више уштедп — и хвала му иа томе, али по мом нахођењу има овде многих уштеда, које тренутно олакшавају буџет расхода, но коЈе неће нп мало олакшати буџет расхода за идућу годину. Ми можемо сад услед наглог иовишавања државних прихода, по закону о монополима и по увозној тарифи, тренутно и да доведемо неку равпотежу; али такве су равнотеже прелазне и као и свако болесно стање изазива реакцпју, т. ј. трзавицу. Много .је горе што кад се вештачки створена равнотежа поремети, пре него се створи равнотежа иравилним радом, који ће бити вазда доследан, и који ће вазда имати пред собом тежњу: да се финансиско стање унапреди на основу сталном и сигурном. Вп ћете имати права, да ме запитате: Па добро, кад овакав посао не одобраваш и кад налазиш да не треба одобрити овакав начин ирављења буџета, — шта бп ти предложио и урадио ? Заиитаћеге ме:којим нутем ваља да пође наша финансијска управа, па да се запста дође до онога, што треба? Ја сам напоменуо своје мишљење: да ће се снажењем наше привредне снаге ночети и наше финанспјско стање да снажи. То је тежња, која се не може постићп за тако кратко време, као што је журна тежња, да се .постигне што пре равнотежа у буџету. Но на остварењу те тежње ваља радпти; и ако хоћемо да радимо, онда морамо пре свега ставити влади на расположење потребне кредпге, а не брисати мпнистру пародне нривреде и оне суме, које је имао на расположењу. По мом мишљењу, наша привреда неће се кренути напред, докле год влада не учинп оно. што иоједиици не мсгу. Има разних узрока, са којих појединци не могу да учине оно, што може да учини држава. Није време сад да о томе говорим. Алн, истина је цела, да ми можемо тек онда коракнути у нашој прпвреди, ако се влада за то иодухвати и ако не само нокаже пута, којим ваља пћи, него пружи и средства за ту цељ. За то мпнистру народне привреде не треба брисати ни једну иару, него му треба ставити на расиоложење, што је

више могуће кредита. То је, но мом мишљењу, један од задатака, који ако се изврши, можемо се иадати, да ћемо коракнутп стварној равнотежп. Има ј оп1 једап задатак, који стојп до нас самих. То је задатак, да се начело самоуираве, које је спроведено кроз наш Устав, оствари онако, како ће и по државне финансије бити корнсно. По данашњим нашим законнма, самоуправна тела имају готово само права, а дужности, које се у свима јавним нословима везују за прав1 сведене су на најмању меру. Сем неколнко месних устаиова, које служе на подмирење иотреба неносредне околине, — наша самоуправна тела немају никаквих других задатака за државу; а најмање задатака, који би држави олакшали финансискн терет. Немамо ни једну варога у Србијп, која неће да има гимназију или средњу школу. То је врло леп знак нашег развитка и схватања нашег народног образовања. Али те установе стају државу више, но гато је важност државне потребе, које они намирују. Држава има да издрзкава оне установе, које требају целој земљи. Међу тим, ми, као становници иојединпх општина, имамо потребе месне природе. Таква је потреба и она, да се наша деца не удаљавају од кућа наших, него да буду у околини иашој, те да можемо над њима да водимо надзор и да их васпитавамо у домаћем ногледу. То је оиравдана жеља. Али ту оправдану жељу нашу не мора да нампри држава својим приходом — односно буџстом. Не би ли било правплније, да се дужности за одржавање таквпх установа ставе на терет самоуправним телима, која те устапове желе и требају. Кад би се тим пугем пошло у свима гранама државне унраве, ми би са буџета државног бацили знатне суме. Рећп ће се можда, да то народ свакојако плаћа, а плаћа и овако како је сада, а илаћао би и онако, како ја нредлажем. Али, велика је разлика кад народ плаћа својим самоуправним телима и кад плаћа држави. Ако хоћемо истину да признамо, мп радије плаћамо прирезе за општпнске погребе, него ли прирез за државу, јер од онога гато нлаћамо као прнрез за општину, од тога видимо користи у нашој непосредној околинп, а од онога што дајемо држави као порез, не впдимо непосредне користн и теже сносимо такве дације. Сем тога баш и чпст рачун интереса кретао би сваког појединца да пре подносп терет, које бн му натоварило еамоуправно тело, него ли терете државне, па баш ако би оба била за једну исту установу. Ево иримера. Сад Ћупричани моле за гимназпју п нуде услове врло повољне. За што они чпне овај корак? Зато, што су ради да имају децу код својих кућа. Сваки од вас воли да му је дете поред њега, па ма плаћао за одржавање гпмназпје п 25 дуката годишње, него ли да плаћа 25 дин., иа да мора дете да шаље далеко од себе.Ћупрпчанн нмају средњих шаола у близпни. Имају их у Јагодпни, Свилајнцу, Параћппу, па оиет нуде повољне услове за средњу школу у својој вароши. Овако као што становници ћуприски раде, тако би исто требало да ради и сваки становник наше отаџбипе, и онда би велики део терета од државе нрегаао на самоуправна тела. Грађани би имали рачуна да подносе и веће терете за самоуправне установе, него ли за државне. Добили би отуда дуплу корнст прво, што би им била деца у близипп, а друго, што је трошак мањи; ово ће вам бити јасније, кад наведем иример. Кад један Ћуиричанин шаље дете у Јагодииу, њега стаје најмање два дуката месечно, а сем тога још мора по који пут да оде до детета. Трошкови око тога годпгање износе најмање 30 дуката. И зар иије боље, да плаћа годигање 10 дуката приреза, и да има децу код своје куће?Стогаће гледишта сваки рачунати, кад се овај снстем установи и кад се на самоуправна тела пренесу и дужности, а не само права, као што је данас. Сем тога, господо, напоменуо сам мало ире, да државпа уирава, и то рђава државна управа, није никад јефтина; а добра није никад скупа. Међутим код нас је на жалост до сад увек стајало на том гледпшту, да се пма што јефтинпја уирава иа макар то бнла и лошија. Што год је саага бољч, то се мора боље и да плати. Умно снажан и вредан човек, I вреди више него десет неспособних. Задатак крал>евске владе