Narodna skupština

СТРАНА 502 НАРОДНА СКУПШТИНА, ВАНРЕДНИ САЗИВ ЗА 1893 ГОДИНУ

шице за такво једно предузеће па да се оно може са успехом извести. Таво сам нашао, да такве фабрике вуку веома мали нродеиат 2—3°/ 0 , не више. „Шлегел-Мил" чувеиа аустрпјска фабрика хартије код Беча, вуче 4%, а треба да пх амортизира са најмање 6%. А шта то значи? Зиачи, да таква амортизација не води доброме и да ће те капиталисте после једио 50 година морати, да додају за те махине. То вначи да се неће моћп извршиги отилата за то време. Једпно „Дахајска" фабрика блпзу Минхена; она има дохотка 25% и то зато што је сликарство у Мпнхеиу веома развијеио, и што пзрађује хартпју за слике и фогографије и т. д., јер само на таквој фииој хартпЈи има зараде и отуда и ова поменута фабрика има и толики проценат. Ја сам упитао г. Давида, да ли би он пристао са нама, да подпгнемо фабрику хартије. Он ми је одговорио да му је веома тешко, да може таку фабраку да постројн, јер је и сам изгубно у томе велпки новац. Навео је даље, да за подизање такве фабрпке треба п јефгнно гориво. које не сме бптн скупље од једног динара матер. центе. Навео је даље, да кад би смо ми подигли такву фабрику, да би смо требали имати и јаку воду да се може турблна наместпти, али гшред тога да вода треба да је увек бистра и чиста за фабрикацију хартије, да фабрпка треба да пма добру и комуникацију, и да је близу жељезнпце, и на послетку да има доста радппка, који бп јефгино могли да раде, а како су овн услови веома тешки нарочито их наћи све на једном месту, где би се таква фабрпка иодигла, то сам се уверио о иемогућности посгројења ове фабрике. Кад сам се вратио кући затекао сам извешћа из Белгије п Париза, која су нзвешћа у свему сагласпа била са овим, што сам у Пешти сазнао п тада сам на чпсто бпо да ннко не може установити ту фабрику, докле год ми не будемо имали великих каиитала, или докле год не аигажујемо велике стране капиталисте. Нпсам хтео, да кварим вољу концесионарима и да нм све ово кажем већ сам им само наговестпо да се не могу нримпги тога предузећа. И шта су они радилп ? Преговарали су са неким енглескпм и талпјанским кућама п потропшли велике новце око тога, иа и мене је та новластпца коштала на 300 динара,а њих кошта на 8—10 хиљада динара, И онда, госиодо, кад су се ти људи не само трудилп, него и иотрошили грдан новац, па још сада, да им и држава узме кауцију, ја мислим да то не би било право, и за то сам да им се кауција врати. Милан Ђури& — Господо, после објагањења уваженог предговорника г. Косовљанина устао сам да потпомогнем његов предлог, јер држим да је у интересу наше домаће индустрије. На приговор пзвесне господе да је Вијферту дата иовластица, али да му је она после одузета и кауција враћена, имам да кажем ово : знала је то Народна Скупштина да је Вајферт богат човек, да је он у већој могућносги него остали наши људи, па је Народна Скупшгина хтела да да могућностп нашим сиромашнијим људима да чине овака иредузећа и да тера стране кашггалисте, којп не дају да се наша пндустрија развија, п за то Народна Скупштина, не дајући продужење повластнце г. Вајферту, коме сви прпзиајемо добру вољу н патриотизам, и кога лично веома ценимо. Хтела је да је даде нашим сиромашнијим људима, те да се наше капиталисте на њих угледају, те да они ангажају сгоје капитале за индустријска предузећа у Србији, да осигурају и учврсте нашу домаћу економију. Верујте, господо, да су ове стране и велике капигалисте коштале много нашу земљу, и да су наши сиромашннји људи пали под нож страних капиталиста. Чији је пнтерес да је Србија зависна и потчињена странпм каииталима. Кад хоћемо п желимо да не будемо подчињени страним каииталпстима, да нас они не поплаве својим капиталима, онда треба да потпомогнемо и развијемо нашу домдћу индустрију, да иотпомажемо наше сиромашне, енергичне, патрпотичне Србе, који својом предузимљивошћу могу да развију нашу индустрију и да нагау отаџбину ишчупају из сфере туђинских интереса, као што су је и нашп јуначни претцн изчуиали из туђинских руку. А сад н ми треба не само иушком, као што

смо некада, него да и нашим капиталима сузбијамо странце, те да одржимо нашу економну независност. Кад би смо узели од ових људи, 10 или 8 хиљада динира што су они угрошили, то бп значило, да као год кад оно мало дете падне па се убије, п ми место да га поднгнемо, да га чувамо н негујемо, ми га бијемо ; тако исто мп у место да иодигнемо нашу индустрију тпме би је убијали. Јер, кад нмамо да се боримо са великим џнновпма, т. ј. страннм каипталистима, ми се не борнмо само мачем и пушком, него се боримо н са каипталнма. Ја мислим с те страие да је праведно и мудро да овпм људпма вратпмо 10 хиљада дииара, које су уложпли као кауцлју, а доста им је, као што чујемо, радећп да фабрику оснују и нађу каиитал потрошенн 6—8 хиљада динара. Госиодо, ви, који сте били можда на бојиом пољу и видели сте да на глас трубе они који пођу у наиред да освајају пеирпјатељске позиције и саставе, иадају први п савестан војсковођа одаје нм мртвим ночаст, јер су палн за проширење граница и независност земље, а рањене лечи и негује. То су п овп концеспонари српски у нндустријскнм нредузећииа, који смело предузимају да потпскују туђу инДустрију из наше отаџбине. То су исти ти нионерн, који имају да се боре за нашу економску незавпспост, па и ако нису велике каппталисте к ако нпсу богатн, н ако ннсу успелп да фабрпку хартије поднгну. На приговор господе да онп нису каииталисте, имам да кажем ово: нека се сете само наше историје у почетку овога века, кад кроз уста бесиртног Вишњића народ проговори у тешком времену туђег робовања : „Ту кнезови нису ради кавзн нпт' су радп Турци изјвлнце ал' је рада спротиња раја и ради су божјп угодници." Дакле из овога је јасно, да је против тегаког туђег насиља устао народ са својим служилџша светог олтара, те је пзвојевао противу воље богатагаа својуслободу, своју државу, а то за то, гато је нмао вере у Бога, Л)убави за своју нолитичку самосталност, и дух патриотичан п ножртвовања за своју политнчку будућиост; том вером и љубављу одушевљавамо се и ми данас, и знајмо да ћемо нзвојеватп, и своју економну независност од уплпва туђих каиитала. За то да бн смо охрабрнлп све нагае натриоте на овоме иољу, и да им не би убили добру вољу, мпшљења сам, да нм се кауцнја врати. ( Тако је). Димитрије Ђирковић. — Нема места никако иредлогу г. Мике Косовљанпна. Ови људи су учпнплп земљи једну грдну штету, шго су се појавили као неки концесионари. Нити су го бплп људи од заната, нити од капитала, него просто једни шпекуланти, који су се појавили у опом тренутку, кад смо учннили грдну погрешку, што нпсмо хтелп да продужнмо концеспју ВајФерту. Да смо онда нродужилп концесију Вај ферту, мп би смо дапас ималн фабрику хартије у земљи, и не би смо давали голпке мплпоне здхаргију страппм земљама. Што неки од госаоде каже да за ту фабрику треба велики каиитал, и да због тога, што га они нису пмалп да нпсу моглп ни да створе ту фабрпку, па шта сурадилионп? Просто шпекулисали. Чим су добили концесију, они су одмах отишли код Вајферта, на су му нудили да му је продаду, али он није хтео да купи, са Вајфертом био је заједно у кумпанији и Јован ТЈурић, па су ишли они и код њега п нудили, алп нх је н он одбпо. Из свега се тога види да они нису ни мпслилн озбиљно да поднгну фабрнку хартије. Мени је жао гато сам п ја гласао за то, да им се да повластица. И кад су онн оштетпли нагау земљу са толпком сумом новаца, онда нема места да им се та њпхова кауција вратп. И ја сам нротиван нредтогу Мике Косовљанина. Стојан Станковић. — Кад је Народиа Скушнтина регаила да се не да иродужење новластице Вајферту, онда се одпста мислило да ће и Вајфертова кауција пропасти. Али кад ствар стојн тако, да је њему кауција враћена натраг, и кад је г. Вајферг могао добити кауцију, онда, мпслим, да је нраведно, да и ови људи добнју своју кауцију. Друга би ствар била, вад би смо ми решавалп о иродужешу повластпце, па да им ми то дамо, нравда бп била на том земљшпту да, пли ми про. дужимо ту повластицу, али ми већ тога нрава немамо, не мо.