Narodno blagostanje — dodatak

252

РАЉСКА ФАБРИКА ЦЕМЕНТА Д. Д. У БЕОГРАДУ.“)

Извештај управног одбора Раљске фабрике цемента а. д. у Београду је веома кратак и прегнантан, због чега га и цитирамо:

„Прошла пословна година стајала је у знаку општег опадања грађевинске коњунктуре, што је имало за последицу, да је наша продаја заостала, а и цене су такође показале тенденцију опадања.

Неповољнији финансиски резултат долази великим делом као последица произвољног поступања Општинске управе у Раљи, која хоће да на много година унатраг наплаКује мерину на онај цемент, који смо отпремили железни: цом, па је чак и забране стављала, а ово тражење је и Касациони суд огласио као незаконито.

Услед сталног повишавања општинских терета и ради сталног непријатељског држања општинске управе у Раљи према нашој фабрици, озбиљно намеравамо да обуставимо погон фабрике, да отпустимо све раднике и особље“,

Читајући ове речи, ми смо се запрепастили.

Опште. привредне прилике су се у току 1930. године знатно погоршале; тиме су у већој или мањој мери погођена.и сва индустријска предузећа.

Комунална политика је у последњој деценији битно измењена. Данас чине општинске управе све могуће напоре и међусобно. конкуришу, како би привукле и заинтересовеле што. већи број индустрија ; оне стављају на расположење“ бесплатна земљишта, праве све могуће концесије у погледу снабдевања водом, електричном струјом, смањују комуналне порезе и дације и т. д., јер су свесне, да се подизањем индустрије повећава и благостање општине.

У томе погледу је раљска општина изузетак — не само у нашој земљи, него на читавом свету. Она изгледа, још увек не може да схвати, да се налазимо у 1931. години.

Управљачи Раљске фабрике цемента познати су као озбиљни људи — па ако су они принуђени, да у своме годишњем извештају употребљавају онолико тешке речи, онда је то доказ, да морају бити прилике у којима живе, стварно несношљиве.

Заинтересовали смо се о узроцима „оваквог непријатељског држања“ општинске управе у Раљи и сазнали, да потичу из погрешног разумевања права убирања дација. По среди је општинска мерина. Пречански крајеви је уопште не познају; уведена је у предратној Србији законом од 31. јануара 1896. године, а у намери, да заштити народ од непоштених шпекуланата са лажном мером (у народу је у то доба било врло мало вага) и да би одомаћио метарски систем. Тај закон предвиђа, да сва роба продата у границама општине, у износу од преко 25 кгр. односно 25 метара, мора бити измерена на општинској ваги, о чему су мерачи дужни издати писмену потврду. Али је важно напоменути, да je X члану 7. тог закона нарочито: предвиђено, да роба, која се предаје железници на возидбу не подлежи обавези мерења ви плаћања општинске мерине. Тако је било пре 35 година. У међувремену су се прилике промениле, начин трговања сасвим (је измењен, метарски систем одомаћен, а сем тога до-

нешен је био и Закон о мерилима, која су жигосана и према.

којем је контрола мере обезбеђена. Сви разлози због којих је био донесен закон о мерини тиме су отпали и већина општина престала да их наплаћује.

За раљску општину је то и данас леп извор прихода. Фабрика цемента ту мерину и редовно плаћа за цемент продат у Раљи. Противу тога нико се не буни.

Међутим општински се одбор сетио да би могао на-

*) Sa 1929. годину биланс је анализиран у додатку „Народног: Благостања“ од 30. августа 1930. год. број 35, страна 566 а за 1928. годину у 26. броју од 3. августа 1929. године, страна 426,

плаћивати и мерину на вагонску робу, која се продаје ван Раље и самовољно одлучио, да мора фабрика да плати за последње године (1927., 1928. и 1929.) 560 хиљада динара на име мерине (а на основу једне противправне одлуке среског начелника из 1925. године); пошто се је фабрика бунила, општина (је у скраћеном поступку издејствовала забрану и запечатила фабрику — због чега је Раљска фабрика цемента била принуђена, да за осам дана обустави погон. Она се жалила Касационом суду који је забрану поништио. Жалила се је и општина и због свих тих трошкова повећао се износ, који је у питању већ и на 800 хиљада динара.

Општина је остала тврдоглава. У почетку августа 1930. године приступила је новом начину обезбеђења мерине, за коју нема правни основ, и то на тај начин, да је усмено саопштила претставнику фабрике, да је дужна за сваки вагон цемента да полаже 100 динара, иначе да ће општина издати шефу станице налог, да обустави експедовање цемента, док се мерина не плати. Кад је о томе затражено писмено решење, одговорено је, да општина не жели да изда писмено решење о томе. Правна страна савршено је јасна, јер је у поменутом закону о мерини (члан 7.) јасно прописано, да се мерина за робу, предату железници на возидбу не може наплаћивати. А кад је Министар трговине крајем августа 1930. године, на жалбу индустријске коморе, објавио циркуларну ноту, упозоравајући, да се општине имају строго придржавати члана 7. закон о мерини из 1896. године, раљска општина ипак тражи, да наплати за раније време тражени износ.

Потпуно је јасно, да општина у томе неће моћи успети, а то не сме ни бити да се тиме не би створио један преседан. У нашој држави има једанаест фабрика цемента и једина би Раљска фабрика имала да плаћа мерину на овај начин. То би била очигледна неправда, која би онемогућавала пословање, већ и у односу према другим фабрикама.

Спор још није ликвидиран и због тога је разумљиво да то стање неизвесности, у коме се налази Раљска фабрика, мора у осетљивој мери да утиче на рад предузећа, због чега смо и цео тај случај мало детаљније изнели.

Раљска фабрика запослује 150 до 200 радника, исплаћује на име надница око 400 до 500 хиљада динара месечно, које се троше у општини. Изгледа, да општина није свесна свих користи, које од фабрике има. То ће тек осетити, кал је буде присилила, да обустави погон и отпусти раднике. А управа је чврсто одлучена, у случају да се односи са општином не промене, да затвори фабрику. Она то може сваког дана да учини, јер је уско везана са концерном Беочинске фабрике цемента, која би у томе случају — из нужде преузела њезине обавезе. Ми се надамо у интересу наше привреде, да до тога неће морати доћи.

Ми смо напоменули, да је Раљска фабрика уско повезана са Беочинском фабриком цемента. То важи само у погледу главнице и управе док је у питањима производње, продаје и цена Раљска фабрика потпуно самостална. Производи натур портланд цемент, који пласира у своме природном реону, унутрашњости Србије, тако да не конкураше Беочину, који у издашној мери извози. Код пуног искоришћења, годишњи капацитет достиже и 4000 вагона, док је прошле године, у главноме због сметња општинске управе, произвела свега 2500 вагона. Располаже моторном снагом од преко 500 к. с. .

По својој структури, предузеће је здраво фундирано. Те потврђује упоређење „главних билансних позицији:

Рачун изравнања:

Актива 1927. | 1928. 5... 1929. . 1950: 5: у хиљадама динара

фабрика и намештај 7.367 7.534 8111 8.966

Залихе и материјал 2.833 1.742 1.937 2.264