Narodno blagostanje

Страна 296

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

дихеса Така! од менКкос značaja пе зато za materijalne interese stranaka, koje ovom prilikom dolaze u neposredni dodir, nego i za treća lica, a osobito ха роуепосе сеdenta odnosno predavača.

Zbog toga zakon ima da reguliše, dva razna delokruga ivleresa: sa jedne slrane ireDba se pobrinuti. да bi predaja preduzeća imala ozbiljni karakter, to jest да bi prijemnik stvarno dobio magućnost da iskoyisti za sebe nematerijalne elemente preduzeća, koji kako je gore rečeno, predstavljaja najveću i stalnu vrednost; s druge pak strane zakon ima da zaštiti interese роverioca, koji mogu biti oštećeni prilikom predaje preduzeća. Zakonska tehnika stekla je za sadašuje vreme dosta iskustva u rešavanju gore navedenog problema, pošto su se nemački, ugarski, francuski, ruski i poljski zakoni na razni način zanimali ovim pitanjem.

Zaštita prijemnika, odnosno kupaca preduzeća, zadaje brigu samo francuskom zakonu, koji pod utiskom veoma popularne, naročilo u irancuskom pravu, ideje o suzbijanju nepoštene. utakmice nalazi, da je prirodno, da se cedent, koji je predao svoje preduzeće drugome · vlasniku, ograniči u pogledu na konkurenciju koju bi mogao činili Drij cedent po pređaji svoga preduzeća odmah u susedstvu olvori sličnu raduju ! па takav način produži svoj rad u istoj branši, onda predaja nematerijalnih elemenata, tako zvane „achalandage“, postaje skoro liktivna, a zbog toga i predaja preduzeća dobija karakter amoralnog posla, čak i prevare. Ali obratno neograničena zabrana ceđentu upražnjavati svoj fah, bila bi protivna principu slobode rađa u ma kakvoj branši privredne delatnosti. Iz ove kolizije krajnih tačaka Irancusko pravo izlazi putem kompromisa. Ograničavanie slobode zanimanja cedđenta je neophodno, ali ovo ograničenje ne sme da bude neograničeno u pogledu na prilike mesla i vIemena; dopušteno ograničavati slobođu zanimanja istim poslom na određeni rok ili u određenom rejonu, ili u nekoj kombinaciji jednog i drugog. Primenjivanje ovog načela na pojedine slučajeve je „quaestio Тас“, Која je ostavljena judđikaluri.

Zaštita trećih lica, odnosno poverilaca je pitanje mnogo većeg obima, koje traži direktno mešanje zakona i to ne pomoću dispozitivnih propisa, kako je to obično u privatnom pravu, nego imperalivnim normama. Novi zakoni po ovome predmetu služe kao još jedan primer za razvijanje ovog opšleg principa trgovačkog prava,

koji ga najviše razlikuje od prava građanskog. Na ime.

trgovačko pravo je pravo u interesu sviju učesnika OTganizovanogz poslovnog prometa, dok građansko pravo obuhvata više ili manje slučaine pravne poslove sviju građana. Trgovačko pravo se bavi lipičnim i skoro jednakim pravnim poslovima, koji se vrše svakodnevno od strane lica, za koja upražnjavanje ovih pravnih poslova je njihovo prolesionalno zanimanje, a radi toga i postoji izvesna organizacija ovog prometa, koja u inieresu sviju učesnika ovog prometa vezuje Svakog pojedinog učesnika a u cilju jasnosti, preciznosti i brzog te tačnog informisanja za osnovne pravne pozicije sVakog od učesnika ovog promela. U tome |e smisao zakonskih propisa o firmi, za to se vodi trgovački regi. star, loga radi postoji prezumpcija za ovlaštenje bez izričnog punomoćja trgovačkog pomoćnika i tome slični propisi irgovačkog zakona. Ovaj princip, dobija novi izraz u propisima gore pomenutih stranih zakoma Za regulisanje predaje preduzeća.

Najstariji propisi takve sadržine su nemačkog zakonika od 1897. godine, ali su ovi propisi vezani Sa firmom i stilizovani kao zakonske odredbe o firmama.

emniku. Ako bi bilo dopušteno, da

Број 16

Рге зуега хакоп хађгапјије predaju same lrme bez preduzeća za koje se ista firma vodi (čl. 23). Ako firma ne može da se prenese ma drugo lice bez preduzeća, poslednje lako može biti preneto na drugog vlasnika sa i bez Hirme. A u vezi sa tim zakon daje razne propise za potraživanja i dugove preduzeća. Ako se firma produžuje prijemnik je odgovoran za sve dugove preduzeća, ma ovi polekli iz doba pre prelaza fime i preduzeća na njega. Isto tako prijemnik ima pravo па naplatu sviju potraživanja preduzeća, ako su bivši vlasnik odnosno njegovi naslednici pristali na produženje iste firme. Stranke se mogu i drikčije dogovoriti, ali takav ugovor važi samo onda, ako je upisan u trgovački Tegistar ili saopšten svima Шеспи zainteresovanim licima od strane prijemnika.

Obraftno u slučajevima, kad je preduzeće preneto na drugo lice ali bez produženja firme, prijemnik nije odgovotan po obavezama preihodnog vlasnika izuzev slučajeva, kad je iztično primio na sebe takvu odgo-

'vornost, što |e nagovešieno trećim licima na način koji

„je običan za trgovački promet“ (naprimer, cirkularnim pismom) — čl. 25 nem. zak.

Treba |oš pomenuti, đa u svima slučajevima, kad se prijemnik smatra po zakonu, kao obavezan za dugove preduzeća, koji su postali pre predaje, ova odgovornost prijemnika ne oslobodjava od iste odgovornosti i cedenta. Obadvojica odgovaraju kumulativno i SOlidarno. Novi zakoni pošli su pravcem nemačkog zakona, ali sh doneli još veću zašlitu interesima poverilaca.

Pošto su trgovačka polraživanja i obaveza Više vezana za irgovački posao, nego za vlasnika preduzeća, prirodno je da bivši vlasnik obično predstavlja mnogo manji interes u pogledu na obezbeđenja potraživanja, nego preduzeće. Zbog toga postoji težnja vezati obaveze i polraživanja :za pređuzeće, odnosno Za пјесоуов vlasnika.

Ali prenos celokupne passive i aktive preduzeća na prijemnika može lako postati izvor velikih zloupotreba i prevara poverilaca, jsr svaki koji ne želi da plati svoje dugove, prenosi liktivno svoje preduzeće na drugo lice i tim ispada iz obaveza. Masa takvih slučajeva паterala je još pre rata ruski ozbiljni poslovni svet, da povede jednu odlučnu borbu protiv takvih nemilih pojava i zauzimanjem moskovskog odbora trgovaca za mere protiv neplatiša, posle osam godina napora, bio je uveden u život ]916. god. naročiti zakon o prelazu preduzeća, koji je poglavito imao za cilj zaštitu interesa poverilaca ti slučajevima prelaza preduzeća od jednog vlasnika na drugog.

Ugovor stranaka o pređaji preduzeća u tolikoj meri tangira interese poverilaca, da je neophodno pre svega fiksirati tačnu sadržinu istog i slavili ovo ua znanje trećih lica, a osobito poverilaca. Po svim novim zakonima ugovor mora biti potvrđen kod javnog beležnika, dok se objava vrši na razne načine: protokolisanjem u irgovački registar (poljski zakon), publikacijom u dva maha u zvaničnim novinama (francuski zakon), saopštenjeni od strane beležnika preporučenim pismom svakome poveriocu prepisa ugovora sa naznačenjem iznosa njegovog polraživanja, prema prijavi O tome cedenfta beležniku (ruski zakon). Kao što se vidi, tuski zakon ima jednu osobinu. Ugovarajuće stranke obavezne su doslaviti beležniku spisak sviju poverilaca sa naznačenjem iznosa potraživanja svakog od njih. Роб о је u zvaničnom listu objavljen fakat predaje preduzeća, poverilac koji u toku zakonskog toka nije dobio od beležnika izveštaj ima da se brine o zašliti svojih interesa i da izvidi da li namerno ili omaškoi njegovo