Narodno blagostanje

Страна 688 verilaca. Bankarski dužnici su poslovni ljudi; njihova zarada zavisi od odnosa produkcionih troškova i cene, a poznata je stvar da se kod većine grana proizvodnje taj odnos neprekidno menja, jedanput daje kao rezultat

dobit a drugi put gubitak. Nakratko poslovan čovek je,

navikao na dobit i štetu; on smatra štetu samo za jednu fazu u evoluciji njegovog poduzeća. Ona se dž lako naknaditi u povoljnoj konjunkturi. Sasvim je drugi slučaj sa bankarskim ulagačima. To su ljudi koji ne privređuји, koji ne zarađuju, kojima ne služi kapital kao oruđe za proizvodnju, već -koji žive od kapitala. Njih hrani kapital koji su dali banci na zajam. Duboka je razlika izmeđ profita i rente od kapitala. Kad rentijer izgubi kapital nema· mogućnosti da ga nadoknadi. Njegova je ekonomska snaga usled gubitka smanjena. Kod takve perspektive prirodno je, da je renfijer тшпого пегуо2niji i mnogo osetljiviji na opasnost gubitka no poslovni čovek.

Postoji dtugi jedan oblik panike, koju takođe treba naročito spomenuti. To je panika zbog krize valute.

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ. - - ——:

— E

Tu su banke samo žrtve jedne pojave, u kojoj mogu biti potpuno nevine. Svet povlači kapitale od banaka, da bi ih integralno sačuvao. Kako su banke pak upravljači pokretnog narodnog kapitala, to je onda begstvo kapitala od valute upravljeno protiv banaka isto tako kao panika prema bankama.

Da rezimiramo sve oblike uzroka bolesti karstva: .

Uzroci kriza акнуе: 1) Rđava poslovna politika odnosne banke; 2) Privredna depresija u jednom ili većem broju privrednih grana; 3) Oba uzroka istovremeno.

Uzroci bolesti pasive: 1) Kriza aktive, a) kod malog broja banaka b) kod velikog broja banaka; 2) Nezavisni od stanja banaka (egzogeni). ·(Sleduje drugi članak).

ban-

| гора

Глигорије М, Куриле, Београд

С.

РА

„ЈЕ

ГНАНСИ

— Критика и предлози —

(Свршетак).

Наше гледиште на реформу.

Стављајући примедбе против основног начела 'првог предлога, као и против предлога о замени самоуправних приреза приходима од пореза ва пословни промет, сматрамо да систем дознака, као и систем дотација и субвенција има за самоуправне финансије значај, али као начин да се ове ојачају.

Слажемо се потпуно са критиком нашег садашњег система самоуправних приреза и нарочито самоуправних трошарина, која је изложена у првом предлогу. Али у погледу самоуправних приреза сматрамо, да тај порески. 06лик, без обзира на његове недостатке и мане, мора да остане у пореском самоуправном систему, наравно под условом да се у њему изврше исправке. О висини самоуправних приреза на основу разреза државног пореза по новом закону од 1928. немамо још података. Али према подацима, које пружа г. Грегорић, види се, да у многим крајевима стопе иду далеко преко 100%, па чак и преко 200% и 300%. Овакви резултати јасно показују да регулисање висине приреза, које је предвиђао закон од 1928. није постигло циљ. Према овом закону, без одобрења више финансијске власти самоуправе могу разрезати прирезе: сеоске општине до укупно 50%, градске до 40%, бановине до 10%. За прирезе преко 50—60%, односно преко 40—50%, потребна је сагласност финансијских дирекција, а преко ових граница , а за бановинске прирезе, преко 10% одобрење Оделења пореза.

ту У прошлом броју, на крају критике предлога г. Тошића, изостао је омашком овај пасус: |

„A што је најглавније, њега не плаћају у опште земљорадници. Они би зими, према предлогу г. Гошића, стварно били ослобођени и од терета државног и самоуправног. Подела прихода од овог пореза међу самоуправним јединицама сразмерно наплати у њиховом подручју или према броју становника изазвала би још већу промену у приходима самоуправних тела но што би то било по првом предлогу“.

рају не само прирези,

Искуство са регулисањем на овакав начин у Чехословачкој пружило је докааз да је без прописног законског максимума немогуће спречити високе стопе, јер иначе надзорна власт има да одобри и буџцете засноване на високим стопама, или да ували самоуправе у буџетирање са дефицитом. Према томе потпуно се слажемо са г. Грегорићевим гледиштем, „да је потребно да се висина приреза законски максимира на сношљивој бази". Законско максимирање приреза, може се рећи, постоји свуда: у Француској, Италији, Белгији, Чехословачкој и Румунији. Сада се у иностранству максиминего и самосталне самоуправне дажбине.

Треба нарочито нагласити, да максимирање приреза, како је то показало искуство у другим земљама, ствара тежњу код самоуправа да искористе максимуме, чим се наравно знатно смањују користи од максимирања. Не треба сем тога губити из вида да је садашња разноликост у погледу висине приреза у појединим самоуправама код нас делом последица разноликости самих законских прописа о прирезима, који су сада на снази. Тако на пр. српски закон дозвољава увођење приреза само у случају ако трошарински приходи не могу да подмирују општинске расходе. Обрнуто у покрајинама, где су још на снази прописи пређашње Мађарске, на првом месту долазе прирези, а увођење трошарине дозвољава се тек на другом месту. Са изједначењем законодавства и овај узрок разноликости приреза биће уклоњен.

Ублажиће се и друга слаба страна система приреза, неизвесност у погледу висине пореског оптерећења, ако се максимирају и ако буде прописано да се висина приреза утврђује пре почетка сваке бупетске године.

Најзад, велики недостатак система приреза, на који је упозорио г. Тошић (да општине у току буџетске године никад не наплате више од 50% разрезаног пореза) може да се уклони, ако закон предвиди да се наплата и основног др-