Narodno blagostanje

Страна 54 НАРОДНО

Ali pre no što pređemo na ekonomsko pitanje, potrebno je da dodirnemo drugo jedno pitanje, koje formalno spada u cisto pravna, u oblast tumačenja zakona. Madi se o tome, koje sve pravne subjekte obuhvata odredba, koja sva lica imaju prava na njezine blagodeti. Mi smo u pomenutom napisu odgovorili negativno na to pitanje, tvrdeći da se ona odnosi na dužnike nezemljoradnike. Profesor g · Tauber je u br. 3 „Narodnog Blagostanja” stao na gledište, 6 se njome mogu koristiti svi dužnići bez obzira na zanimanje. Na isto gledište stao je i |S; Živko Živković advokat u „Pravdi od 18 t. m.

Mi ne mislimo tako; smatramo da se njime mogu da koriste samo privrednici. Zašto se uopšte daje zaštita dužniku? Iz dva razloga: socijalno-političkog i ekonomsko-političkog. Pod prvim se razume dužnost države da sprečava stvaranje paupera + da podržava ekonomski slabe. Iz tih su obzira ponikle sve odredbe u zakonima o ekzekuciji kojima se zaštićuje dužnika izvesan minimum. imovine (odelo, postelja, alat itd.) da ne bi pao u krajnju bedu. |

Dok socijalno-politički momenat ima ličnost pred očima dotle ekonomsko-politički cilja na stvar. Ne želi se da se obustavi proces proizvodnje izbacivanjem poduzetnika iz njegovog poduzeća ili gazdinstva. Štiti se ekonomska situacija dužnika. Oduzima se poveriocu pravo da unese poremećaj u tok nacionalne proizvodnje. Želi se da se poduzetnik, odnosno vlasnik, održi u svojoj ekonomskoj delatnosti i time sačuva nacionalna proizvodnja. Kad se čoveku, čije imanje vredi više miliona, daje zaštita od poverilaca bez obzira na odnos između dugova i imaovine ,onda se to ne čini iz obzira na dužnika već na poduzeće, odnosno gazdinstvo. Naravno da pri tome mogu i Čisto politički razlozi da igraju ulogu.

Kredit je sretstvo za sprovođenje kapitala proizvodnji. Kredit je dakle element proizvodnje. To je produktivan kredit. Postoji i potrošni kredit: za slavu, za udaju kćerke, odeio i život uopšte. On je ekonomski štetan. Čak i kod nas gde se ekonomska nauka zanemaruje u diskusiji o razduženju seljaka, izbilo je to gledište u argumentu, da ne treba da se štiti onaj dužnik koji je zajam upotrebio ne produktivno već potrošno. Načelno dakle potrošan dug se ne sme da zaštiti. Dužnik po potrošnom kreditu nije interesantan (odavde se naravno izuzimaju hipotekarni krediti koji nisu produktivni, ali korisni). Ne može država dati zaštite advokatima, lekarima, književnicima, političarima i i svim onima koji stoje van nacionalne proizvodnje. Nema razloga zato. Jer je pretpostavka da siromah uopšte ne može dobiti kredita (sem kod Narodne banke), a ako je imućan, onda nije trebao da se zadužuje već da unovčenjem svoje imaovine stvori sretstvo za život. Ako bi se stalo na gledište da svaki dužnik treba da uživa zaštitu, onda bi se svakom nacionalno-ekonomski i „socijalno-politički štetnom individuu

dala zaštita. Zato se ne sme da deranžira zakonodavac, niti da:

vrše tako teške povrede stečenih prava.

II Pogled u budućnost

Kad se pročita uredba o postupku posredovanja, onda se čoveku nameće misao, da je ona morala sa radošću biti pozdravljena od velikog broja dužnika, čije se ekonomsko stanje pogoršalo pod pritiskom privredne depresije. Ali izgleda da to nije slučaj. Čak se Novosadska organizacija trgovaca izjasnila protiv nje. Izgleda aa se za njom ne oseća potreba. To je nama sasvim pojamno. Naš pravni poredak ima sve poguće modalitete za olakšanje dugova — ako stečaj nije neizbežan. Postoje dve vrste poravnanja i to je sasvim dovoljno i po cilju i po načinit izvođenja. Jedno je van stečaja drugo je u stečaju. Oba ova poravnanja daju mogućnost redukcije duga i kamatne stope i izmenama ma koje tačke ugovora o zajmu. Šta može dužnik da nudi poveriocu, po uredbi o posredovanju, što ne bi mogao da nudi po onim dvema odredbama? Istina da su malo. jače kvrge za dužnika kod poravnanja u stečaju, ali isto tako i za neuviđavnog poverioca. A kod poravnanja van stečaja dužnik ima potpuni

БЛАГОСТАЊЕ 64

slobodu. Sve nami ovo daje pravo da pretpostavimo da se od ove uredbe neće učiniti obilna upotreba.

Ali isto tako ima okolnosti koje nam s druge sfrane daju „iavo pretpostaviti da bi se od njega mogla da učini obitna upotreba i da se lako može to da dogodi. Svi se slažemo u tome, da uredba pruža dužniku moratorijum od 3 meseca. To je ono čega nema ni u jednom od dva pom. poravnanja. Poravnanje je novacija, a moratorium je produženje postojećega stanja из manju ili veću slobodu dužnika. Naše zakonodavstvo. o kreditnim odnosima uopšte ne poznaje institut moratoriuma. A to је korisna ustanova. Ima momenata kad je dužniku potreban mir od strane poverilaca da bi izišao iz specijalne — a ne opšte zemaljske — teške ekonomske situacije. Moratorijumi kakve mi praktikujemo 100%-ino su protiv poverioca. To nije pravni institut individualnog moratoriuma, kakvog ima u pojedinim zakonima na strani. Tamo je kontrola veća no kod poravnanja. Mi smo međutim navikli na moratoriume koji su 100-tno u korišt dužnika. Zbog toga je pojamno da dužnici kod nas priželjkuj: moratorium. Zbog toga se može pretpostaviti da će se veći broj dužnika prijaviti za postupak po ovoj uredbi, iako und zna da do sporazuma ne može doći.

Ali se nameće pitanje, šta će biti kad istekne rok od tri meseca. Dužnik nema prava da ga ponovi, i ako bi uredba još dugo ostala na snazi. A prijavom za postupak posredovanja on je svakako u najmanju ruku psihološki pogoršao položaj prema svojim poveriocima: ili je otkrio svoje stanje koje dole nije bilo poznato ili je željom da se koristi moratoriumom izazvao zlu krv kod poverioca. Nakratko povratak u status quo ante posle isteka roka: od 90 dana isključen je. Odnos između dužnika i poverilaca su pogoršani, te pretstoji opasnost da ovi preduzmu korake radi svoga obezbeđenja, a to vodi u stečaj Dez obzira na to da li će se ona svršiti poravnanjem ili ekzekucijom. Prema tome upotreba uredbe, koja isključuje svaku mogućnost sporazuma, vodi dužnika neminovno u sukob sa poveriocima i opasnost stečaja. To bi bio razlog da se od njega ne učini nikakva upotreba. Prema tome bi ta uredba trebala da postane mrtvo slovo na hartiji, da padne u дезие иде.

Mi mislimo da ni ovo neće biti slučaj. Neće dužnici dopustiti da se stvar svrši na tome. Etički postulat ne dopušta da se štite samo pojedini privredni redovi od poverilaca; kad se jedanput dala zaštita jednom privrednom redu, onđa se ista mera ne može odbiti druzim privrednim redovima. Nedopušten je argument da Jedan privredni red dobije zaštitu što. je mnogoогојап, а да са drugi ne dobije zbog toga što je malobrojan. Hvantitet nije ni politički ni etički argument. Kao što pokazuju primeri u Poljskoj, Rumuniji i Nemačkoj, kad se jednom pođe putem zaštite pojedinih grupa dužnika, onda se obično 10: зугšava opštom zaštitom sviju dužnika. Sa tim će svakako računati dužnici. Oni će tražiti da se u najmanju ruku uredba izmeni u :oliko, da se rok od tri meseca produži na duže vreme. A to je moratorium. -

Moratorium je privremeno suspendovanje prava poverilaca. On je privremen, jer se smatra da će proći okolnosti, koje su pogoršale položaj dužnika i da će se njihova solventnost poboljšati. Ali ako to ne bude slučaj? Alko se ekonomska kriza produži? Onda znači, da moramo računati sa dugim (гајапјет sviju tih moratoriuma, a i da ne govorimo O ostalim merama u korist dužnika, koje su u vazduhu kod nas već dve godine.

Dovoljno je da ostane moratorijum, pa da se pojavi problem sudbine poverilaca. Pravno su poverioci banke, a ekonomski kapitalisti, koji su poverioci banaka jer se obično kaže da banke posreduju izmeđ kapitalista i proizvođača. Istina ova definicija nije sasvim fačna. Po jednoj statistici od pre nekoliko godina banke učestvuju sa sopstvenim sredstvima ı svojoj aktivi sa 20 do 30%. Znači da je 70 do 80%. celokupnog potraživanja banaka u stvari DO Р onima koji su im dali kapitale.

Kad se jedan put pođe putem zaštite ,onda je sasvim pri-