Narodno blagostanje
Страна 788 |
\
НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ
__Бр. 50
СОЦИЈАЛНО-РЕАКЦИОНАРНИ КАРАКТЕР ЗАХТЕВА УСПОСТАВЉАЊА КУЋНЕ ЗАДРУГЕ
Ако посматрамо кућне задруге, као што смо то ми учинили, као производ извесних пролазних чинилаца, онда нам је јасно да оне не могу више постојати, јер су настале промене које данас потпуно онемогућују задружни живот. Све се мање може замислити да под једним кровом живи једна велика задружна породица, када то постаје тешко и у инокосној породици, чим синови поодрасту. Као доказ за то нека служи рапидно распадање и оно мало још преосталих кућних задруга. Како би могао сачувати свој ауторитет старешина задруге када ни отац породице не може да га задржи над својом децом»
Уосталом, када би све то било и могуће, још увек сумњамо да би сељаци данас пристали да буду касарнирани, како то жели г. проф. Ившић. Такво становиште коме је земља преча од човека, не да се данас ни замислити, јер иде предалеко. Чак далеко преко комунизма.
Таква стопроцентна колективизација земље и човека претставља најширу економску колективизацију погоршану још врло широком психолошком. Није довољно, како се то често данас мисли, дати човеку хлеба па да му се побољша живот. Када би увођење кућних задруга и дало неке економске резултате, још увек се поставља
питање уз коју жртву би се то постигло. Ми сматрамо да би и за побољшање у много већем размеру него што то предвиђа горњи предлог касарнирање увек било превелика жртва.
Потпуно ауторитативни карактер старешинства, као битна особина кућне задруге, спречава њено успостављање. Ако се још поставимо на становиште да „непокорне, незадовољне и лијене чланове морају остали чланови немилосрдно да бацају из свога дома путем присилне отправнине... онда је јасно да је ниједан сељак неће пожелети. Како би изгледало на пример пресуђивање, ко је непокоран»г А већ сама чињеница да је неко незадовољан радом или одлуком старешине, довољна је да га избаце немилосрдно, дајући му неку присилну отравнину. | |
Све то заједно показује да је кућна задруга своје време преживела и да се не може више вратити, а најмање законским путем. То је неумитан закон еволуције породичног живота.
Када се појави једно лоше економско стање, проналазе се разне мере које треба да га лече. Оне по својим главним особинама могу бити револуционарне, еволуционарне, конзервативне или реакционарне. Мислимо да не грешимо ако горњи предлог ставимо у ове последње.
ИСЧЕЗНУЋЕ КУЋНЕ ЗАДРУГЕ НИЈЕ ОМЕЛО БЛАГОСТАЊЕ У ПОЉОПРИВРЕДИ
Други део тезе г. проф. Ившића, као што смо видели, састоји се у овоме: Пропаст кућних задруга повукла је за собом и нашу пољопривреду у хроничну кризу. Жао нам је што не знамо аргументе који би ту тезу доказивали. Овако нам не преостаје ништа друго, него да независно од ње укажемо на оне моменте који доказују противно. Обично се узима да је и једно и друго настало углавном у исто време т.ј. у другој половини прошлога века. И када би то било тачно, још увек би доказивало само временску везу. Ми, међутим, сматрамо да се значај те тако зване пољопривредне кризе која је трајала од 1885—1906, код нас претерује. У то су време страдали под утицајем америчке конкуренције углавном европски великопоседници. Мали поседи је нису ни издалека толико осетили. Та америчка конкуренција имала је одређен утицај и на пољопривреду у Хрватској, али како смо већ рекли, углавном на велепоседнике. Што се тиче Србије, ту је тај утицај био готово незнатан, Па ипак оном погоршању које настаје у српској пољопривреди у другој половини прошлога века, није никако узрок распадања кућних задруга. Ту се у то време догађа један природан процес који је морао изазвати известан поремећај — прелаз из натуралне у новчану привре-
ду. Позната је ствар да наши сељаци за тај прелаз нису никако били спремни. Они су били потпуно неспособни за конкуренцију. Знање им је било на врло ниском ступњу, О познавању тржишта није се могло ни говорити. Капитал им је:пот-
пуно недостајао, тако да је њихов алат био више него застарео. Уза све то наш сељак није био ни нарочито марљив. Мако је то наша општа особи“ на, много су томе допринеле и задруге. У њима је он настојао да произведе таман толико колико му је било за живот најпотребније па се није ни навикао на веће напоре. Традиција га је силила да празнује преко сто дана у години. Додајмо томе још и то да је један велики део нашега народа живео у војничком расположењу, што никако не повећава вољу за рад.
"Сви ти узроци који нису никако проузроковани распадом кућних задруга, изазвали су, као што смо рекли поремећаје који су далеко од тога да би се могли оквалификовати као криза.
Од 1906 године наша је пољопривреда имала углавном непрекидну еру мирног развоја, која од 1915 до 19830 прелази у прави просперитет. Све је то било потпуно независно од постојања или непостојања кућних задруга. Може се мирне душе рећи да од њиховог распада имамо трајно економско. побољшање T. |. повећање животног стандарда на селу. То је трајало све до 1930 када наступа права пољопривредна криза. Али зар нијеу њу запала и пољопривреда целог света» Зар се не узима често. као један од узрока опште депресије баш. хиперпродукција, дакле и криза у пољопривредиг Када је то једна тако општа појава, онда се она никако не може приписати распаду кућних задруга, него се морају ПИ неки у ДОН заједнички узроци за све земље.