Narodno blagostanje

Страна 352

пјији dobre, srednje i rđave godine, Za poslednjih 10 godina imali smo četiri dobre žetve, fri srednje i dve rđave. Srednje su bile obično na nivou unutrašnje potrošnje, a rđave ispod ove. Sledstveno velike varijacije pokazivao je i izvozni višak, koji se kretao od nekoliko hiljada do 50 hiljada vagona. U periodu 1927—1935 žetveni prinosi i ostvareni izvoz kretali su se ovako:

Prinos Izvoz Izvoz 1000 kv. % prinosa 1927 15.395 640 4.1 1928 28.112 1.622 5. 1929 25.855 5.540 21.4 1930 21.861 2.524 11.5 1931 26.886 3.090 114 1932 14.545 1.330 9.1 1933 26.286 | 127 0.4 1934 18.596 979 5.2 1935 18.895 302 1.6

Da bi se dobila tačna slika o kretanju odnosa gornjih količina, koje su vrlo koleblive zbog velike zavisnosti poljoprivrede od prirodnih uslova, potrebno je

_ НАРОДНО: БЛАГОСТАЊЕ.

Бр. 22

da pokažemo prosečni razvoj (trenđ). Na osnovu toga izlazi, da je žetva u periodu 1927—19835 pala sa 23.4 na 20.1 mil. kv. odnosno za 3.3 mil. kv., a izvoz sa 3.3 na 0.9 ili za 2.4 mil. kv. Iz ovih prosečnih (trend) cifara vidi se, da je udeo izvoza u ukupnoj žetvi pao sa

14.1 na 4.4%. Opadanje izvoza moralo je da nastupi iz

prostog razloga što se u međuvremenu povećao i broj stanovništva i to znatno snažnije nego u ostalim zemljama. U vremenu od 1925—35 broj stanovništva povećao se sa 13.27 na 15 miliona ili za nepunih 13%. 'Kako je naročito bio intenzivan porast gradskog življa, to se morala povećati i potrošnja žitarica za ishranu. Ako je ova ranijih godina bila 180.000 vagona, onda bi sada morala da iznosi najmanje 200.000 vagona. Ovi podaci pokazuju da je naša zemlja na putu da se, u pogledu pšenice, od izvozne pretvori u samodovoljnu zemlju. U tome slučaju problem unovčavanija izvoznog viška javljaće se izuzetno, u godinama dobrog prinosa i eventualno dobre berbe kukuruza, ukoliko porast kupovne snage ne bi izazvao u ishrani seljačkih masa jače skretanje na pšenicu.

IV EMANCIPACIJA OD DIKTATURE INOSTRANSTVA

Iz analize razvoja prinosa i izvoza za poslednjih deset godina videli smo, da za nas problem unovčavanja izvoznog viška, koji je u stanju da sve do poslednjez vagona utiče na nivo cena na unutrašnjem fržištu, postoji samo u godinama dobre žetve. Prema tome on bi se mogao javiti i ove godine, pošto sadanje stanje useva obećava dobar prinos. Problem je, dakle, u tome kako sa tržišta otkloniti najviše !|io prinosa i onemogućiti da relativno mali izvozni višak pritiskuje na cenu znatno veće količine namenjene unutrašnjem tržištu. Za poslednjih 10 godina naš izvozni višak bivao ie sve manji; on postoji samo u godinama dobre žetve. Ukoliko ie manji, utoliko je lakše otkloniti ga sa tržišta; u dobrim godinama ne prelazi jao ukupnog prinosa. Sledstveno, tragedija našeg proizvođača žita u tome je, što jedna prosečno minimalna količina diktira cenu celokupnoj proizvodnji u zemlji. Ali ako je u doba liberalizma bezuslovna potčinjenost diktaturi cene svetskoga tržišta bila razumljiva, u vremenu poljoprivredne krize i u zemlji, u kojo| zrnasta hrana pretstavlia glavni proizvod, to ne sme da bude. Otuda i cilj naše žitne politike mora da bude: emancipovahnje cena na domaćem fržištu od diktature svetskog tržišta.

Za to postoji jedan {edini način, a taj je: sprečiti da izvozni višak dejstvuie na cene celokupne proizvodnie. A to se može postići tako, ako se ovaj otkloni sa tržišta i, u godinama kada su cene na svetskom tržištu vrlo niske, plati proizvođaču preko !туогпоо рагнета, što bi prefstavlialo izvesnu žrtvu za opštost. Veličina ove žrtve zavisila bi od količine izvoznog viška i cene koja se želi da održi. Ona bi, s obzirom na stalno smanjiVanje izvoznog viška, bila toliko mala, da bi evenfualno mogla da bude pokrivena i prihodom od preferencijala. Država bi morala apsolutno da interveniše u ovome smislu, a intervencijom bismo poštigli dva cilja: sprečili bismo diktaturu cene svetskoga tržišta i ostvarili princip rezerve, što bi nam omogućilo da izvršimo izvesnu nivelaciju cene iz kampanje u Катрапји. Stokiranje pšenice za nas se postavlja u sasvim drugom obliku nego što je bio slučaj sa zalihama u Sjedinjenim Američkim Državama i Kanadi. Tamošnje zalihe pretstavljale su režervu svetskog tržišta, one su

kad-tad morale da budu izbačene na ovo, jer nikada nisu mogle 'biti potrošene u zemlji. A njihovo izbacivanje ma tržište, koje je bilo ubrzano stalnim porastom proizvodnje, moralo je da dovede do pada cena 1 Кгаha američkog Farmborda i kanadskog Pula. Kod nas je, međutim, sasvim drugi slučaj. Tu se ne radi o stvaranju zaliha radi čekanja povolinijih cena, već o odrŽavanju izvesne rezerve koja bi uglavnom služila za deficitarne godine. Naša zaliha, prema tome, ne bi pretstavljala rezervu svetskog iržišta, već nacionalnu, namenjenu najvećim delom potrošnji u zemlji. Deticitarni prinosi kod nas nisu retka pojava. Za poslednjih 1O godina, kao što smo videli, imali smo dve deficitarne žefve i tri ma nivou domaće potrošnje. Tako. nejednako kretanje žetvenih prinosa pruža mogučnost za prenos viškova iz suficitarne u deficitarnu godinu. U vremenu naturalne privrede, bez saobraćajne povezanosti, narod se od deficitarnih godina obezbeđivao individualno i kolektivno (sopstvenom i opštinskom hranom). Danas, i pored toga što živimo u Фођа пајrazvijeni|e novčane privrede, postoji sve veća trgovinsko-politička zaokruženost, koja takođe nameće potrebu staranja za obezbeđenje rezerve.

Ovde nastaje pitanje tehničkih i finansijskih sretstava za izvršenje ovoga zadatka. Tehničku stranu pitanja prefstavlja{|u silosi. Bez ovih danas se, izvan proizvođača, može lagerovati najviše 4000 vagona, a to ne pretstavlja nikakvu rezervu. Izgradnja silosa, prema tome, prefstavlja jednu od prvih mera naše agrarne

' politike. Drugo pitanje tiče se obrtnog kapitala za lom-

bard. Ono se takođe može rešiti. U vremenu primene prvog žitnog zakona vodila se bezobzirna politika deНасје, Која је једап од glavnih vinovnika krahu ovoga režima. Nije bilo nikakvih razloga da Narodna banka

ne pritekne u pomoć ovome poslu; ohi ne postoje ni

danas; tim pre, što nema ništa ispravnije i zdravije nego angažovanje sreistava za kreditiranje pšenice. Prema «оте, Као једи! пабп ха тебепје оуоса pitanja ostaie

'prvobitni žitni zakon od juna 1931. Njime je, kao što je

poznato, statuirano 'preuzimanie izvoznog viška od strane države po cenama iznad izvoznog pariteta. Ideja

'koja'{e služila za osnovu ovoga zakona, može se ovako.

izraziti: država je smatnala da će trajno moći da održi