Narodno blagostanje

Страна 324

жни порези до краја 1932 год. могу плаћати у ратама од 11 год. почев од 1934 год. То је мораторијум. Следствено, тај порез још није застарео, јер мораторијум прекида застарелост.

Мораторијум је правни акт којим се продужују рокови постојећим дуговима. Код пореза мораторијум продужује рокове „дужне порезе“, како се го изрично каже у чл. 28. Логички, мораторијум може да се односи само на постојећи дуг. Дуг је однос између два или више лица по коме један има нешто да прими од другога. За дуг је дакле потребно најмање два лица. Порески дуг постаје на тај начин што се прво утврди порески објект и његов сопственик — пријавом од стране последњег или констатацијом од стране власти. Затим се утврди пореска основица и изврши разрез пореза. Али разрезом се не заснива никаква пореска тражбина, разрез је чиста интерна радња пореске власти, која никога не може да обавеже, нити је у стању да створи ма какво право према ма ком пореском обвезнику. Порески дуг постаје тек онда, кад се разрез саопшти пореском обвезнику. Као што нема уговореног траженог односа без сагласности воља, тако нема пореског тражбеног односа без нотификације пореском обвезнику од стране пореске власти Док разрез није саопштен, нема дуга; а где нема дуга нема ни мораторијума; јер се овај односи само на „дужне порезе. По чл. 28 поменутих измена и допуна, порез застарева за 10 год. од ! јануара године кад је обавеза настала. Како се овде ради о обавези из 1925 год. то би овај порез имао застарети у 1934 години. Значи да у 1932 год. он није био застарео и да би се на њега могао да примени члан 28. То би било тачно да је порез био саопштен пореском обвезнику пре 1934 год., кад је ступио на снагу чл. 28. Али се овај члан не може односити на порез о коме ни пореска власт, изгледа, а ни порески обвезник у сваком случају, нису имали ни појма. Ако би закон из 1934 год. важио за пореске дугове који су саопштени пореском обвезнику после његовог ступања на снагу, онда би морала важити исто тако и сва остала сукцесивна законска наређења, којима су даване разне олакшице пореским обвезницима баш за те дугове. Те су олакшице:

1) Дуг из 1926 год. и раније могао је порески обвезник да плати крунским боновима, односно једном половином или једном трећином дужнога износа. Та је олакшица престала важити 1930 године. Порески обвезник који дотле није знао за дуг, није могао да се користи њиме.

2) Законом од 1932 год. могао је порески 06Везник под извесним околностима да тражи да му се опрости дуг који је постао пре 1 јануара 1929 год. Ни овом се олакшицом није могао да користи порески обвезник, који у то доба није знао да постоји некакав порески дуг.

3) Исто тако није могао овај порески обвезник да се користи поменутом олакшицом, да у року од 11 год. у једнаким ратама плати своје пореске дугове пре 1928 год. Све су раније рате застареле до дана кад се изврши саопштење.

4) Исто тако порески обвезници нису могли да се користе Уредбом из 1935 год. која им опрашта

НАРОЛНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр. 21

Велики део пореског дуга од пре 1932 год., ако се

у одређеном року положи само један део. Неморално би било, а и незаконито, да поре-

ска власт 14 година прећуткује једно своје потражи-

вање, па кад престану да важе многобројне олак-

шице, односно опрост истога дуга, да учини саопштење пореском обвезнику и тражи целу суму.

Ми смо претпоставили да горњи порез није застарео до 1934 год. да бисмо доказали колика незаконитост лежи у захтеву да се исплати тај дуг данас. Међутим, он је застарео пре но што је ступио на снагу чл. 28 Закона о изменама и допунама. Он је застарео још 1932 год. из следећег разлога. ! фебруара 1928 год. ступио је на снагу Закон о непосредним порезима, који и данас важи. Њиме су укинуте све раније одредбе у колико их је он регулисао. Укинут је дакле и пропис по коме порез з2старева за 10 година ступањем на снагу чл. 153 овог закона, по коме разрез застарева за 5 година од дана кад је обавеза ступила на снагу. Како се ради о порезу из 1925 године то се узима да је она постала на дан кад је закон ступио на снагу, те је год. 1932 Протекла пета година)

Горњи наплаћени порез застарео је пре 7 год!

Не ради се о једном усамљеном случају, већ о општој пракси, о којој је већ писано у стручним часописима. Нарочито је интересантан чланак д-р Златка Херкова у његовом „Финансијском Архиву" (бр. од јануара 1939 год.), под насловом „Застара наплате пореза" из кога смо узели неколико података. Д-р Херков пооматра целу ствар са гледишта нашег пореског законодавства и долази до закључка да је пореска власт ма Тасн укинула пореску застарелост. „Рок застарелости", вели он, „по мишљењу пореских власти продужен је у бесконачност". Укинут је институт застарелости. Даље пише он у истом чланку:

„На жалост пор. се власти не држе ове одредбе, па застару не узимају у обзир, као да она није уопће законски утврђена. Што више и на писмене поднеске погођених пор. обвезника не узима се данас обзир, него се сви накнадно установљени пор. дугови успркос постојећој застари и такових поднесака најстрожом оврхом утјерују. Као што и у много случајева, заборављају пор. органи и овдје, да се тиме огријешују о своје дужности, у првом реду са моралног гледишта, јер их данас нема тко позвати за оваково пословање на одговорност обзиром на једину девизу, која руководи радом пор. власти, а која гласи: „Интерес ерара нада све". Тај интерес се поставља и изнад закона, јер се под истим данас посве погрјешно сматрају моментане материјалне користи ерара. Заборавља се посве на то, да је једини интерес ерара, да добије оно што му по закону припада, и да су пор. органи одређени, да непристрасно одређују законе, а крај исправне и непристрасне примјене закона успоређени су законски интереси ерара са законским интересима пор. обвезника, па се на њих мора једнако будно пазити".

3) На то је гледиште стао и Државни савет решењем његове Опште седнице од 16 децембра 1937 год. Бр. 29.560: „Застарелост права наплате непосредног пореза чије право наплате није застарело по ранијим законима има се ценити по закону од 8-11-1928 год,

Да << 2