Narodno blagostanje

Страна 20

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр. 2

B) KRIVICE 1 NEMOGUĆNE DEFINICIdE DELIKATA

Nisu višestruke kazne za jedno krivično delo i 'kazne koje beskrajno premašuju težinu delikata, kojim su ugrožene, najveće zlo u ovom zakonu. Za ispravnog građanina mogu i najveće kazne da budu bez opasnosti, jer se on čuva da učini krivično delo. S druge strane i lake kazne mogu da budu zlo za najveći broj graGana, ako ne mogu da znaju zašto sve moraju ići u zatvor kao poreski. obveznici i ako nemaju dovoljno ga· rancije od strane pravosuđa.

Krivično pravo je najdelikatnije oružje u rukama vlasti. Moderna država mora da brani svoj pravni poredak. Ona to čini pomoću krivičnog zakonodavstva. Ali kako su kazne naiveće zlo, koje može da snađe čoveka od vlasti, to je kod krivičnog zakonodavstva prvi uslov da se krivična dela tačno ograniče i preciziraju, tako da svaki građanin može da ih razume. Ne sme da se kazni como što se ne smatra za krivično delo samo usled rđave redakcije zakona. Svaka i najmanja nijansa jednog delikta čini novo delo. Redakciono-tehnički, glavni uslov krivičnog zakonodavstva je preciznost i jasnost svakog delikta. Zadatak krivičnog zakona nile da gomila apsenike, već da spreči Krivična dela. Cili kazne nije odmazda, već prevencija.

I utaja je jedan kažnjiv akt (radnja ili propust),

te ga zakonodavac mora tačno da obeleži i razgraniči. Da vidimo kako se u najnovijoj redakciji čl. 142 definiše utaja: „Ako poreski obveznik tvrdi ili navodi šfo nefačno ili ono što je dužan prijaviti ili navesti utaji”. Kao što vidimo, u mesto tačno precizirane radnje, imamo гатетбсе: „510 1 „опо".

Umesto tačno preciziranih pojedinih radnja паvodi zakon зато jednu opštu radnju. Kaže se ,,ono”, ali se ne zna „šta Као Кад зе kaže „on a ne zna se „ko”. Zamenica se može da upotrebi samo onda kad se nalazimo pred određenim licem ili stvari. Ovde to nije slučaj. U stvari samo onaj koji zna poreski zakon na izust, -—a takvih ima nekoliko u celoj zemlji, može da zna koje su to radnje koje se kriju iza ,,oho” u čl. 142. Ne može se tražiti od građana da znaju napamet zakon o neposrednom porezu.

Radnja utaje sastoji se u „netačnom” tvrđenju

· ili propustu prijave ili saopštenja. Još nismo син да је

„netačnost” krivično delo. Netačnost je jedan način угšenja dužrnosti, koji ne zadovoljava. Ali je to vršenje dužnosti. To ne može biti utaja. Pod u:ajom se razume ne:stinita saopštenja. Velika je razlika između netačnosti i neistinitosti. Ako se netačno u saopštenju oglasi za krivično delo, onda će dve trećine našeg nepismenog i pomalo lakomislenog naroda moći da II · kaznu цтаје. аза |

Ni to nije sve. Ne samo da su прав јеле таmenice umesto imenice, već je napravljen jedan generalni — paušalni — delikt. Ne znamo koje sve гадnje spadaju pod čl. 142, ali svakako ih ima mnogo. To se vidi iz teksta zakona. Svaki delikt mora biti za sebe, jer svaki ima svoj stepen protivpravnosti i svoje elemente. U Zakonu o neposrednim porezima metinuto je u једап lonac sve što obuhvata kaznene odnose poreskog obveznika, počev od nedolaska na poziv. Međutim, velik je broj raznovrsnih učina i propusta, koji se bitno razlikuju među sobom.

Uzmimo ma koji naš zakon, pa ćemo se uveriti koliko je nemogućan čl. 142. Pred nama se nalazi zakon o akcionarskim društvima, koji smo već ranije citirati. Njegova deseta glava govori o kaznama. ČI. 99 заdrži tri krivična :dela, čl. 100 takođe tri, a čl. 101 devet. Dakle ı jednom zakonu, koji reguliše vrlo uzan sektor privatnih odnosa, nalazi se petnaest krivičnihdela — svaki preciziran i odvojen — i tri razne kazne.

Vrlo je komotno bilo za redaktora ove reforme na-– praviti jedan đuture — delikt. Ali država, koja ustanovljava krivična dela, ne sme tako da radi. Redaktor je imao da analizira zakon u svetlosti ovog člana, |]. да pobeleži sve učine i propuste, koje bi trebalo ugroziti kaznom za utaju i svaki za se definisati i odrediti mu sankciju. Kod fiskalizma koji vlada u našoj poreskoj administraciji građani su izloženi večitom secanju pri ovakvoj redakciji čl. 142.

Ovakav zakonski propis preti, da kod najvećeg broja savesnih građana izazove maniju gonjenja.

Ako se to nije želelo, onda treba što pre ispraviti zakon, a ako se želelo, onda treba menjati ljude.

TI PAUŠALNO U ZAKONU, TAKSATIVNO U PRAVILNIKU

U čl. 142 formirana su dva delikta, |edan je u prvom stavu, koji smo otoič videli, a drugi u drugom i odnosi se isključivo na utaju po poslovnim knjigama. On glasi:

„isto kažnjivo delo čini lice kome se po odredbama ovog zakona porez principijelno razrezuje na osnovH rezultata njegovih poslovnih knjiga, ako u tim poslovnim knjigama i knjižnim dokumentima ili u završnom računu nešto učini ili propusti da učini, šio bi moglo dovesti do potpune ili delimične prikrate poreza”.

(Nemamo vremema da ulazimo u jezik оуов 7аkona, a naročito poslednje novele, ali su čitaoci mogli sami primetiti da on ne može da izdrži kritiku. Primera radi ukazujemo na izraz „principijelno” u rečenici: „kome se porez razrezuje principijelno na osnovu poslovnih knjiga”. Ma koji smisao te reči da uzmemo, nikako se ne može dovesti u sklad sa rečenicom u koju је ипезеп. Кес је potpuno izlišna. Па је опа UO ljena odnosni propis bio bi. mnogo jasniji). |

Kao što vidimo i ovde imamo zamenice (,,nešto”) umesto imenica; i ovde imamo đuture — delikt, koji može da se tumači najšire i najduže. I ovde je na mestu upoređenje sa zakonom o akcionarskim društvima, pošto je delikat isti.

Postoji i treća vrsta utaje. Ona je u čl. 142 a). i

lasi: - „Pored novčane kazne može se okrivljeno lice kazniti za gore pobrojana dela i samostalno kaznom zatvora, ako se je služilo za zavaravanje vlasti naročilo pogodnim sredstvima, osobito u načinu knjiženja i la: žnog bilansiranja”.

Ovde je delikt još zbunjeniji. Mogao bi čovek pre svega da postavi pitanje, da li se izraz , naročito pogodnim sredstvima” odnosi samo na knjiženje i bilansira= nje ili i na druge oblasti; odnosno, da li samo: na drušiveni porez. ili tečevinu ili na ostale poreske oblike. Mi mislimo da se odnosi samo na društveni porez i lečevinu. Isto je tako potpuno deplasiran izraz „lažnog”