Naš narodni život

лако. Колико је мени познато, прва систематска скидања перчина у нас била су по наредби, и то тек од почетка XIX столећа. Сава Текелија приповеда како је 1800 године постао командант батаљона у Арадској Вармеђи, и био „први који је у Монархнји дао одрезати косу солдатима”. Видевшн, вели он, „велику забуну коју имају момци један другога чешљајући и трошак за харбутер, пантљику и прочаја, дакле јавим вармеђи да ја сам наумио момцима косе одсећи. Она реши да ја, као командант, могу чинити по вољи... и тако ја наредим за сутрадан колико је год било фризера и бербера у Араду да дођу у град, где Је био батаљон, донети столице и најстаријем капетану заповедим да седне и тако му цопф одсеку. После кад су десеторци одсекли, то су се отимали официри и момци ко ће пре сести да му се сече. После ставим у ред батаљон и покажем како је то олакшање за њих, и они у глас повикаше: Да Бог благослови Господина подполковника за то добро које сте учинили”. 1 У Војничкој Граници морали су, 1805 године, ие само војници, него и „граничари рабаџије перчине (Haarzopfe), који су, без изнимке, ношени, одрезати, што је много труда стајало”. 2 У Србији су у почетку XIX столећа сви људи носили перчине. После ослобођења под Карађорђем почиње њихово постепено шишање. Први који је скинуо перчин изгледа да је био Хајдух Вељко. Од Руса, који су 1810 године били дошли у Тимочку Крајину, и које је он „неисказано љубио и многе обичаје од њих примио”, на пример, јести са астала, носити мараму око врата, пити пунч, мрсити, играти карата, научио је и „косу стрићи”. 3

1 Лешоапс Машаца Сраске, књ. 120, стр. 20. 2 Luka Ilić Oriovčanin, Lovorike, 1874, стр. 59. 3 Вук С. Караџић, Скупљенп псторијски n етнограф■скп cancn I, 236.

95

КОСА У НАШЕМ НАРОДУ