Naš narodni život

КРАЂА ЦРКАВА

Лзуди су увек и свуда људи. Нема људскога друштва, у коме се не ремети ред и не грешн противу прописа, били они законски, обичајни или верски, па и онда кад су најстрожи. У том погледу ни наши људи нису били свеци. Ја ћу овде изнети нешто примера крађе цркава у нашем народу, и ако се то сматра као врло тежак грех. У нашем се народу, по општем мишљењу, све што је црквено сматра као светиња у коју не треба дирати. У народној песми се крађа цркве сматра као тежак грех. Лека Дукађанче тешко болује девет година: „Кроз кости му трава проницала, а у траву с’ љуте змије легле”. Мајка му предлаже да доведе свештеника да га исповеди. Он јој одговара да не може дочекати свештеника, већ се исповеда њој. Казује јој да је убио петорицу кумова и петорицу побратима, да је обљубио пет кума и, најзад, да је са четом дошао „пред бијелу цркву”, у намери да је разбију. „Сва је моја редом бише дружба, чврсто бише разбит не могоше; ја ударих неколико пута, те на троје полећеше врата.” Али у цркви није било блага, већ само један сандук од камена, у коме, пошто га је разбио, нађе Свету Петку и Свету Недељу, које га проклеше да тако болује. „То кад зачу мајка остарела, довати га за распалу руку, истури га пред бијелу кулу.” 1 Вук Врчевић казује како „нема тога човјека, жене ни

1 Ч. Чојковић, церногорска и херцеговачка, Лајпциг 1837, стр. 64—65; М. Ђ. Милићевцћ, Часови одмара, 1, 40—42; Cpn. Етн. Зборник 1, 53; MMica Hrvatska, Hrv. nar. pjesme 1, стр. 444—446; V, стр. 238—239, 527—528,