Naš narodni život

мислим само на крађу црквених књига, која се тако често помиње у записима на старим књигама, у којима се проклињу они који би их од цркве украли, већ, као што ће се видети, на праву крађу. Још у Светостеванској Хрисовуљи, из почетка XIV века, наређује Краљ Милутин: „Ако би ко украо што из цркве, макар и свеће, воска и тамњана, да му се кућа распе.” 1 У Грбљанском Законику прописује се; „Који би потајио или узео што црквенога, и од мале цијене, да плати двадесет и четири пута онолико колико ваља оно сакривено или узето.” 2 Међу белешкама на Цетињском Хрисовуљу из 1485 године налази се следећа наредба: „Ако би ко што украо од овог манастира, какву ствар, или од стада, или пчела, или брава, да плати три пут толико и да се бије и прогна. Ако ко краде ову цркву, Бога краде, и господара и све хришћане који су под овом митрополијом. Такав да буде убијен камењем од свега народа.” 3 По статуту Града Трсата из 1640 г. „ако би ко учинио татбу у цркви и да би татба (била) мала: плаћа казне 50 ливара”, ~а ако би татба била велика да иде глава као и осталим татима. 4 Па и у доцнија времена крађе се цркава често помињу. „По народном приповиједању из истинитог догађаја” прича Вук Врчевић у једној приповетци како су два младића у Херцеговини била чула да се у Калифорнији отворило копање злата, па науме да тамо оду. Не имајући чиме платити превоз до Калифорније они реше да покраду сеоску цркву, да покрадено заложе у каква трговца, па кад се врате да цркви све потпуно исплате и уз то један богати прилог учине. Како су били ре-

1 Ст. Новаковић, Законодавпи сломеници, стр. 627. 2 В, Врчевић, Разни чланци, Дубровник, 1891, стр. 32. 3 Летопис Матице Српске, књ. 167, стр. 2—3, 4 Monumenta hislorlco-iuridica Slavorum Meridionalium IV стр. 221—222.

155

КРАЂА ЦРКАВА