Naš narodni život

чен број људи, постоји, код примитивних народа, обичај да се један део становништва редуцира убијањем сувишног прираштаја новорођенчади и изнемоглих стараца. У крајевима, у којима има плоднога земљишта на претек, такав је обичај непотребан и нема га. Тамо где се свет бави замљорадњом развио се обнчај заједничке молитве за плодност земљишта. Тамо где је сточарство искључиво занимање тога обичаја нема. У крајевима угодним за сточарство и у којима због тога има много стоке развио се обичај заједничког сточарења. У крајевима, у којима нема услова за сточарство, таквог обичаја нема, већ сваки сам чува оно неколико неопходних брава. Другојачи су обнчаји у народа који живе у непрестаном рату са суседима, а другојачи код оних који немају потребе за ратовање. Другојачи су обичаји код ловаца, другојачи код занатлија; другојачи код многобожаца, другојачи код хрншћана; другојачи код сасвнм примитивних племена, другојачи код народа измаклих у култури. И тако даље. Кад се које људско друштво са свим прилагоди својим обичајима, оно их се упорно држи, и не напушта их без велике невоље. „Боље је да село пропадне, него у селу обичај”, „Боље је да нестане села него адета” и „Боље је земљу продати, него јој обичај нзгубити”, кажу у том погледу врло згодно наше народне пословице. Обичаји се држе чак и онда кад престану разлозн за њихов опстанак, па чак н онда кад им се заборави првобитнн значај и смисао. Ко зна данас тачно да каже шта значе обичаји о Бадњем-дану н Божићу, па ипак их сви одржавамо. У оваквим случајевима обичаји добивају известан тајанствени карактер, постају као нешто свето, и одржавају се као део рслигије. У много случајева онн нису ни то, већ се одржавају просто с тога што тако ваља (~в а љ а с е”) или што, обратно, не ваља да буде (~н е ваљ а се”).

НАШ НАРОДНИ ЖИВОТ