Naš narodni život

сти, кад наш народ још није знао за државу, већ је живео у својим примитивним племенима, од којих је свако водило независан жинот и имало своју управу; кад међу намд још није било хришћанства, већ само примитивних паганских представа о Богу и природи; кад још није било писаних закона, већ су место њих царовали само навиком стечени погледи на право. То је доба пуне улоге наших народких обичаја. Међу тим наш народ није остао у томе стању. Од наших примитивних племена постале су наше државе средњега века. У државама снтни племенски интереси и обичаји, који их одржавају и штите, морају да уступе места широким интересима државе. Наша стара племенска организадија морала је бити оштећена државним уређењем. Одредба 69 члана Душанова Законика да се себри (слободни држављани) не смеју скупљати у зборове значила је забрану племенских и братственичких скупштина, које су до државне организације биле народни социјални обичаји. Наше државе средњега века узеле су на себе и врло много ствари из правних обичаја, те су и они били оштећени. На место Божјега суда (мазије), суда добрих људи, вражде (мирења крви) заведени су судови и на њих пренесена суђења. Некадашња колективна одговорност редуцирана је на одговорност куће или појединих правих криваца. И тако даље. Напоредо са преласком из племенског у државни живот јавља се у нашем народу и хришћанска религија, са свим другојача од дотадашње, обичајима чуване, народне религије. Борба између хришћанске и народне религије и између нових хришћанских и старих паганских обичаја у нашем народу водила се дуго и различито код различитих питања. Код неких је обичаја хришћанство било оштро и непопустљиво, те их је забрањнвало. Такав је случај са обичајима вађења из гробова и

27

НАШИ НАРОДНИ ОБИЧАЈИ