Naš narodni život

НАШИ СЕОСКИ ЗАНАТИ. 127.

Крајну“, па „низ Пауње Поље и Посавље“ и долазио чак до Бијељине. „Путујући тако пјева или по кахвама гђе му кахвеџије дају каву, а слушаоци смећу новац“, „или пјева по кућама како га већ ко позове, или код већ познатих спахија и бегова. Они га онда сами плаћају, а позвани гости само слушају. Богатији му даду за једну ноћ и по пет форинти. Гђе би дуље времена пјевао, било би и других дарова: јечерма или половне чакшире“.' Један од њих казивао је „да је пјевач од занатаин да од пјевања живи“.“ Сличних појава има и удругим нашим крајевима. У Бранеговићу и Дегурићу, у Ваљевском Округу, код већине је сељака омиљено занимање свирачина. Један или више њих удружених иду по мобама, жетвама, свадбама и другим скуповима, из села у село, и свирају за новце или за храну, те и тиме, поред обичног сеоског занимања, привређују.“

Из ових још непрестано узгредних сеоских занатских радова долази се до њихове крајње еволуције тиме што се појединци по селима одају искључиво занашима, остављајући сва остала сеоска занимања или само оним часовима кад немају занатскога рада, или осталим члановима своје породице, или чак и најмљеним радницима. То бива кад се занат у селу особито тражи и добро плаћа, те доноси више. користи него друга сеоска занимања. Таквих случајева има данас већ доста у Шумадији, Подунављу, Подрињу и уопште у равнијим крајевима, у већим селима, где'су настале шире потребе и јача култура. М. Б. Милићевић помиње у многим селима у Округу Београдском абаџије, бојаџије, терзије, коларе, качаре, мутавџије и лончаре.. Ја знам из личног проучавања на доста места у Србији радионице па чак и дућане у којима поједини сељаци Љлдет ХХХ. дет ХХХИ.

Љ. Павловић, Насеља Српских Земаља ТУ, 212. М. Ђ. Милићевић, Книжевна Србија 115.

не 62 52 =