Naš narodni život

126 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА,

ликоме делу нашега народа по селима су само Цигани професионални свирачи и певачи. Само они свирају и певају за награду, од које понеки, као од заната, и живе. Иначе у нашој сеоској маси врло су ретки људи, који би свирали и певали за награду или чак од тога живели. Наш је народ од вајкада имао своју народну музику. Њу је неговаосваки ко је имао дара и воље. Било је поносно бити добар свирач или певач, и сваки ко је знао свирати и певати свирао је и певао кад је томе време, али нико није тражио да му се за то плаћа, још је мање ко помишљао да од тога живи. Гуслари су гудели и певали на поселима, гајдаши су свирали било ради играња, било иначе, али је то увек бивало од добре воље. Тако јеи дан дањи по селима у нашим примитивним крајевима. Само је слепца и богаља, који нису могли иначе живети, нагонила невоља да свирањем и певањем зарађују насушни хлеб; али се то увек сматрало као нешто од невоље, а хлеб тако зарађен сматран је за горак хлеб. Познат је народни стих о гуслама: „Тешко томе ко се од вас храни“.

Међутим, свуда се није остало на томе. Има места где се музика издвојила као нека врста заната, који се, узгред, кад је прилика за њега, ради и то за награду. Има, наиме, села у којима се људи баве музиком онако од прилике као што у некима има ковача, дрводеља, терзија, који се поред главног сеоског занимања, земљорадне и сточарства, баве још и тим занатима. У Босни, на прилику, има доста примера по селима да поједини муслимански пивачи или џиве, поред тога што се баве земљорадњом, или чак и другим којим сеоским занатом, иду, било на позив у куће, било иначе од места до места, и по каванама певају уз тамбуру народне епске песме за награду. „Један од њих обилазио је с тамбуром сву бихаћску околицу и

1 Нгоагзке пагодпе рјегте, зкирпа 1 1хдаја Манса Нта!зКа, Кпј. Ш. стр. ХМ, ХХ., ХХМИ.