Naš narodni život

НАРОДНИ ПЕСНИК И НАРОДНА ТРАДИЦИЈА. 165

нашли, поред речи, Сталаћ, стихове које наводи Пирх: и везали их за песму о паду Сталаћа, чију су садржину могли запамтити, а јунака песме заме нили Тодором, чије име и кула носи; или су, најзад, уз поменуто, били заведени и локалном традицијом, која је, због имена Тодорова Кула, заменила Пријезду именом Тодоровим.

Пирх је дакле несвесно помешао две народне песме, у којима су имена јунака везана за Сталаћ. Друга једна забуна за нас је, у питању које истичем, главна. Она је у томе што Пирх помиње и „други део песме у коме је причање о постанку имена Варварина“, који је „врло мало поетичан, готово одвратан“, те је Вук „имао право што га није уврстио у своју збирку“. У Вука заиста нема тога дела песме. Њега нема ни у другим, мени познатим, вариантама песме о паду Сталаћа. Њега уопште и није било у песми, није никако саставни део песме, већ је то локална традиција, која се у околини Сталаћа прича као наставак, готово идентичне са песмом, локалне традиције о паду Сталаћа; она је и дала градиво за песму, њу су Пирху онде на месту казивали, а он је мислио да је наставак песме. Ту сам традицију ја чуо у Мозгову још 1896 године, и још онда сам је саопштио. Она је у истини „одвратна“, није за песму, и није ни ушла у њу, јер је нема ни у једној варианти. Доцније сам, 5 августа 1899 у Варварину чуо још бољу варианту ове тра диције, коју овде саопштавам, да се види шта је и колико из ње узео народни песник, јер је било лепо, а шта је оставио да се и даље само прича, јер није било за песму:

__ 1 „Сталаћ, ш. Кшпеп ешег аћеп Виго ап дег Могаџа, ођег Сирија

Вино пије Тодор од Сталаћа

У Сталаћу, на Морави граду“.

(Вук Стефановић, Српски Рјечник, Беч, 1818. стр. 790). 2 Тих. Р. Ђорђевић, Сине белешке (Бранково Коло, 1896, бр. 29, стр. 921).