Naš narodni život

ПАРТЕНОГЕНЕЗА. 5 185

вара Светог Саву, зграби срце и поједе га. Кад Бог упита Светог Саву је ли срце већ почено, он не смеде казати да га је девојка појела, већ рече да је изгорело. Бог је знао шта је било и ништа не рече. Али девојка од онога срца затрудни и оне вечери, кад је требало да роди, дође Бог у истукућу на конак заједно са Светим Савом. Пошто девојка роди, Бог рече Светом Сави: „Иди крсти!“ — „Какво име»“ упита он. — „Знаш какво — прво звано име Андрија“. Сава крсти дете, које се после посвети, и то је Свети Андрија.'

Најзад, у нас има и једна још различитија приповетка о зачећу без оца. Она је из Карловца у Хрватској. У њој се прича како је некакав богати гроф имао врло лепу жену са којом је срећно живео, само су имали ту недаћу што нису имали деце. После много година дође грофу заповест да мора ићи у рат. Он оде и тамо остане много времена. Његова „госпа ишла се је један пут шетат и за желела си је дите. У то је пала с неба једна пахулица снига ној на прса и од те је пахулице одмах заносила и на своје време родила сина Милутина.““

Довде изложена традиција о рађању без оца ја мислим да није нашега порекла, На против ја држим да је она са стране, јамачно са истока, залутала у наш народ, па се у њему задржала и очувала, исто онако као што се задржала и очувала и у других народа, код којих је констатована. Но при свем том не може се рећи дау њу није ушло и наших елемената (Цар Стјепан, Свети Сава) и да је народ сад не сматра као своју. Ово последње тим пре што је у пуној сагласности са идејом коју и наш народ има о могућности да девојке могу рађати без учешћа мушкараца. Е. С. Хартленд је показао на маси примера из читавога света и од нај-

1 Бр 5. Кгапз5, Аптторорћуттега 1, #1—18

» ВБ. зноћа!, Нгоавзет патодпт ртроојевака Киј. П, 17.

з Види о томе: Т. Магенс, Маза пагодпа ергка, 223—225: Зборник за народни умошворени наука и книжнина п, 132: Ш, 206: МР, 307: ХрогтгЕ га паг. 27006: обзсаје Јиг. Згооепа УШ, 165-