Naša književnost

УМЕТНИЧКИ ПРЕГЛЕД ДРУГА ИЗЛОЖБА ЛИКОВНИХ УМЕТНИКА СРБИЈЕ

Утисак са друге изложбе УЛУС-а двојак је. На једној страни, види се озбиљност подухвата, преданост задатку, тежња да се збивања данашњице истинито формулишу средствима сликарства и пластике. На другој страни, немогуће је не запазити да у многим изложеним радовима има лажних акцената, неискрене и површне патетике, неистинитог и непроживљеног, што снижава уметнички ниво изложбе. |

За велики број радова може се рећи да су прекинути у извесном стадију процеса уметничког дозревања. Дошли су недовршени на изложбу. Претстављају гре припреме и претходне студије но остварење и довршено дело. Ни студије додуше, нису за потцењивање, оне претстављају пут ка делу. Много скица, безброј студија потребно је сликарству и пластици. Али уметник мора имати си“ гуран критериј за разликовање студије од довршеног дела. Студију, до краја још непромишљену, неизрађену, неистражену и недоречену, уметник не сме лукаво драпирати као свршено дело и украсити је спољним акцентима.

Рутина и формална спретност могу завести лаика. Међутим, за самог уметника могу имати кобних последица. Могу га, после неколико спољних успеха, повести све даље путем заблуда и удаљити од правог задатка. А прави задатак је: на солидној основи вежбе и самокритике, налазити изразе за битност и истину.

На овој изложби пада нам у очи више социјално наглашених и актуелно приказаних радова, који, у суштини, нису ни социјални ни актуелни. То су слике грозота, слике које у нама не буде осећање мржње ни револта према виновницима. Не буде и не могу побудити, јер су и сликане без револта и без љубави га човека. То је у главном програмско сликарство спољних ефеката, без осећања унутарње неопходности, без интимне принудности и интензитета, изражено са дубљим или површнијим познавањем техничке стране заната.

Таква је, на пример, слика Ивана Радовића: „ИМ ово је чинио код нас окупатор“. Зар је довољно убедљива та џелатска оргија фашистичких демона, која би требало да потсећа на Бројгелове слике из пакла, на приказе авети и гроза Хјеронима Боша» Откуда то, да је пратимо са устезањем и унутарњим отпором 2 Не само због тога што би изгледало да читава визија није до у дубину душевно проживљена, што је скоро равнодушно лице човека, на чију главу пада секира, и занатски слабо цртано. У читавој слици има нечег скоро перверзног, не толико осуде, колико наслађавања ужасима. -

„Обешени на Теразијама" Јевте Перића су фронтална студија, тренутна фотографија, брзо ухваћени стенограм, без дубине, без интензитета. Зар не би требало наше поколење, које је сопственим очима доживело и упознало све видове пожртвоване смрти, станице патњи и мученичке часове наших јуначких другова, да их прикаже у најмању руку са оним унутарњим огњем, оном снагом душе, којом су мајстори прошлости приказивали легенде својих мученикаг

Мало нам казују и Зламаликови „Непријатељски злочини“, формално вешта слудија ликова, нешто фигуре силоване и убијене девојке, скоро ниско декоративно компонована са испревртаним столицама и разбијеним зидовима.

Потпуно је неубедљива и слика Драгомира Глишића о мртвој мајци у постељи са расплаканим дететом. Гроза и ужас нису, сами за себе, предмет умет-