Naša književnost

је пропустио за прошлих двадесет и пет година. З

Код нас се много пре рата расправљало о томе каква треба да буде дечја литература: поучна, са тенденцијом, или просто забавна, бајка. „Песма треба само да буде права лепа песма“, одговорио је на ово питање један од совјетских писаца. Дечја књижевност треба пре свега да буде права књижевност, да је негују књижевници. Дечјој као и свакој другој књизи смета само то ако је писана без правог позива (6ез уметничког израза, без исправног моралног става, без искрене здраве љубави за живот, свет, друштво. Збирка „Дечаци“ Константина Феђина са своје четири мале приповетке за омладину и децу испунила је, разуме се, ове захтеве. Константин Феђин је уметничким изразом у традицијама класичне психолошке руске приповетке. Писац иде у тананости душевних покрета, опис спољашњег је пун реалних појединости. У овој књизи душа детета које се претвара у младића, негде на раскрсници осећајности и зрелог просуђивања, нежности и пркоса, радознала, пуна племенитих полета душа дечака је сугестивно дата. Добрим особинама класичне руске приповетке су се придруживале нове добре црте ратне совјетске приповетке: јасно одређен, мржњом ускипео став према злом освајачу, борбеност, оптимизам. Управо ове последње особине чине збирку изванредном лектиром за омладину. Превод је успео.

Знатно већа је књига А. Голубеве. „Прича о детињству и младости Сергеја Мироновића Кирова“, према подацима добивеним од његових сеста-

ра, од школског друга Александра Ма-.

твејевића Самарцева, од људи који су га „знали као бебу“, излаже духовно изграђивање „дечка из Уржума“. Читалац осећа да није важан овај или онај јунаков доживљај по себи, већ колико је значио као преокрет у сазревању, каљењу његовог карактера. А. Голубева, ма да показује сваки час, спонтано, дар за необично жив уметнички израз, свесно се повлачи као писац, излаже ствари једноставно и мирно како се пишу обично мемоари. И управо овај тон је уметнички најбоље нађен, да би живот јунака пред нама ускрснуо у свој истинитости. Писац је такође изванредно дао атмосферу времена, „кал је цела земља потсећала на слагалиште барута опасано читавом мрежом фитиља што тињају“, "кад с ђацима револуционарима „учитељи разговарају опрезно и тихо као ла су тек прележали неку тешку болест“, кал се „први пут догодило, по речима чувара уржумског сиротишта, да сиротан (тј. Киров) постаје свој човек“.

Понеке људе с којима јунак долази У додир писац је исто тако добро оживео, и са врло мало средстава, стварајући од њих типове (добротвори, газдарица Сергеја Кострикова у Казању, „издајници“ тј револуционари, баба Малања).

Док су ове две књиге претежно лектира 3а омладину, Руске народне бајке су књига и за малу децу. Оне могу бити необично занимљиве, поред осталих, и за професоре нашег језика. Ту можемо упоредити хумор нашег народа са руским хумором, можемо истраживати и остале додирне тачке између стваралачке снаге нашег и великог братског народа. Што одмах, У погледу језика, пада у очи јесте честа неправа употреба глаголских облика као и у нашој народној приповетки: приповедни футур, императив, презенс. (Преводиоци су покушали да ту све-

жину говорних обрта одрже у прево-.

ду). Падају одмах у очи и разлике: много се чешће нађе у руским причама стихова и то са сликовима, много више него код нас има говорних обрта, ставова који се понављају, као у нашој епској поезији. Најзад у руској бајци има много више лирског; нема ту наше епске опширности. Неке од ових прича биле су и раније код нас преведене.

Добро је што су за све три ове књиге узете илустрације из совјетских издања. Потстрекач дечји у мишљењу, слика, остао је дакле онакав какав је замишљен онде где је књига никла.

М.

М. Иљин и Е. Сегал: Како је човек постао дивом. Књига прва. Друго излање. Београд, Ново поколење, 1945. стр. 187, превео с руског Стјепан Крањчевић (латин.) — М. Иљин; Стварање новог света. Друго издање. Загреб, 1945, издање „Напријед“, превео Боривоје Леонтић (латин.).

Богата руска дечја књижевност, која се сад код нас чита и у оригиналу п преводу, поред дела чисто књижевних-и пригодних, има и велики број таквих којим се и деци чине приступачним поједине науке и теорије. Највише је пажње обраћено, што одговара духу времена, природним и друштвеним наукама. Такве су и ове две занимљиве књиге, које у течним преводима доживљују код нас, а то је ређи случај, већ друго издање. Узрок томе је несумњиво жив интерес наше читалачке публике за све што је руско, али и одлике дела. од којих су главне: необична занимљивост и лакоћа излагања, које чине и најтеже теме- приступачним и деци, сутрашњим људима.

У Ив а га анаиеи нас и Еаабе аинлијск а