Naša književnost

65

Свете сировине

да се у радничком позоришту даје Толеров „Рушилац машина“. Један од људи, Валенсиом га зову, жели да нас води кроз град, да нам покаже пристаниште. Поносан је на пристаниште, као да је његово.

„Није велико“, каже Валенсиа. „Само мале лађе долазе уз Гвадалкивир, али ћу вам их показати“.

Застајемо на мосту, одмах испод њега находи се мали пароброд. „Биће на њему штрајка“, каже Валенсија. „Сутра. Капетан још ништа не зна“. Један тамно опаљени полунаги човек веша свеже опрану кошуљу да се суши.

„Хало, Фернандо, је ли све готово“, довикује Валенсија. Онај се исправља, поздравља и мумла: „У реду.“ Валенсиа нам приповеда о штрајку у пристаништу Вига. Ми смо му присуствовали. Сада су транспортни радници у Севиљи донели одлуку: у свим пристаништима бојкотоваће се производи фабрике конзерви из Вига. Нико неће робу ни утоваривати ни истоваривати.

Истрајно се пењао за Валенсијом пространим тереном Светске Изложбе, покрај споменика Кортеса, Магалхаеса, Колумба, Веспучиа. Они леже оборени, бљештећи из таме корова.

„Сад стижемо у четврт Сиудад Харин“.

И ове су колибе припадале изложби, павиљон Кубе и Мексика, Аргентине и Еквадора.

„Код њих видите само фасаду, задњи део је срушен, Али неки лавиљони још су за становање, у њима станују радници.“

Трамвајем идемо до краја насеља. На плану града нема ништа даље. У стварности, једна стаза води преко дасака и каљуга: Амате.

У Сиудад Хардину куће су биле од хартије, овде су колибе од лима. Једва достижу људску висину, те велике кутије конзерви, тесно приљубљене једна уз другу, влажно-студене у зими, у топлој севиљској зими. Ужарено топле, кад сунце греје. Петнаест хиљада људи, кажу, овде станује. Изагнани, неупослени, сасвим осиромашили, избачени из станова. Пред њиховим очима гради се један нови затвор, а недалеко од колиба, на вратницама грађанске четврти, једна нова црква.

Враћамо се трамвајем. На кућама предграђа читамо натписе: „Абахо Маура“ и „Вива ел Сењор Ленин!“ и знаке радничких странака, урезане и црвено уцртане, као знаци прогањаних хришћана на почетку нашег рачунања времена. Вадим новац из џепа, али ми кондуктер маше руком: Плаћено! Зачуђен, питам: Ко ме познаје у овом граду» „Тамо, у углу“, каже кондуктер. Један радник, можда ме је прошлог дана видео у синдикату.

Лутамо са Валенсиом кроз Каље де лас Сиерпес, улицу богатих. Блиставе 'трговине, импозантни клубови севиљске господе.

„Горе, на балкону, стајао је војвода и пуцао. Једног мртвог друга смо однели“, каже Валенсија. „Онда смо му кућу запалили.“