Naša književnost

66 у _ Наша књижевност

У парку Марие Луизе убили су сењоритоси, млади господичићи, у друштву чувеног борца са биковима (је ли то био Белмонте2) три млада социјалиста.

„Јуче, у дому синдиката, видели сте фотографију. И мајка једног младића била је јуче у дому, она са великом тамном марамом на глави и плећима.“

Срели смо Антониа, младог лекара, кога смо упознали у једном марксистичком клубу у Паризу. Он нас поведе у своју завичајну градску четврт: Ла Макарена.

„Кад је проглашена Република, залепршала је црвена застава на капији Макарене“, прича пријатељ. „Једном је гарда довукла артиљерију, овде... Показује избушене фасаде. „Засули се кућу, јер су мислили да се ту одржава конференција радника.“

С вечери, седимо-са њим у једној малој крчми у Макарени. И ту се виде трагови зрна. Сркућемо манзаниљу, укуса меког и цветног, уз коју се мезетишу комадићи шунке, маслинке и хлеб. :

На другој страни реке лежи Триана, кварт грнчара, радника и цигана. Отуда се великих празничних дана носе Девице, преблаге девице Марије кроз град.

Палме су над нама, у Муриљовом парку, високе и праве. Блистају плочице на кладенцима у парку. Крцкамо лешнике и бацамо љуске у реку. Тамо, на другој страни црвено-жутог Гвадалкивира, лежи, наслагана из белих и црвених квадрата, слика Истока: Триана, град. Једна велика хармонија гледана из далека, и истовремено невоља и тегоба живота. 5

У цркви Сан Педро, показао нам је Антонио таблу, на којој читамо: Овде је крштен 6 јуна 1599 Хуан Родригез де Силва и Веласкез.

Преко дана, Антонио ради са одушевљењем у болници Сангре, вечери му припадају партији. Али ноћу, сања, листајући драгоцена дела, о најсветлијим међу шпанским сликарима.

Отац се звао Хуан Родригез де Силва, грађанин португалског порекла. Мати, Геронима Веласкез, дала је сину име. Уметник Веласкез дао га је вековима.

Живот Веласкезов протекао је без авантура. Он није био ни мученик, ни јунак. Познавао је своје способности, оштри и духовни вид својих очију, понирао је иза спољног вида облика, гледао је изл конвенција. Тиме је ударио темељ своје величине. Кичица му није била мач, као Франциску Гоји, који је дошао доцније, Веласкез је волео математику, Вергилија и Овида, а више још облик и боју природе. Волео је благи сјај свих боја, лак сунца, лазуру сенке. Изнад свега, волео је истину.

Сликао је краљеве и великаше, војсковође и метресе, сликао их у узвишеним позама, на седлима коња који се пропињу, у оклопу, у брокату. Приказивао их, као што су касније приказиване кино-звезде, а за оклопом и брокатом зјапило је бездушје и празнина. Под