Naša književnost

422 : : Наша књижевност

камење на путу под нашим ногама дробило се, отискивало и шкри. пало, а са стране, под путем, између плаветнила мора и неба, на тихом ветру љуљале су се гранчице маслина, а листови им се претурали час зелени, час сребрнасти. Над нашим главама сунце је још једнако сјало, али после сунчане јаре која нас је још де малочас пржила док смо ишли камењаром, бљештала пред очима и зујала у ушима, овде у хладу, тамног, мирног зеленила, запара летњег дана није се осећала тешко.

__ Уосталом видећеш га — наставио је инжењер. — У последње време много је остарио, али, сећам се, кад се вратио из Америке, био је већ просед и звали смо га старим. Новаца собом није довео или бар сасвим мало. Уместо окованих сандука са каквим обично стижу људи из „Новог света, Грбић је једном руком водио дете, малог дечачића, а у другој носио морнарску кишну кабаницу и излизану кожну торбу. Тако се и настанио овде, на опустелој очевини, а ето и сам видиш какве је руке имао.

Мој друг је показао на лепо просечени путељак, на правилне редове лозе и оплевљене гранате маслине. А како сам ја ћутао, он је наставио. -

—__ Биће старом Грбићу тешко да се растане са малим. Управо, то је сад крупан момак — видећеш и њега. Жао ми је старог, али младић је најбољи водич у целом крају, уме да прође поред сваке страже и без њега се неби могло. Ево, погледај их.

Инжењер је застао. Путељком смо избили на малу зараван са које се, међу маслинама, отворио поглед. лево на страни, где је поток просекао вртачу, видело се море, а право пред нама у полукругу примакла се друга обала вртаче. На десетак корака испод нас, у жутом стрњику пшенице радила су два човека.

Вршили су пшеницу. Стари, у белој кошуљи, заврнутих рукава, просед, а опаљен сунцем по лицу и рукама, са прострте поњаве истресао је овршено жито у џак а син му, го до појаса, отресао је сламу и слагао у стожину. Тихо, без речи, радили су свој посао, а одавде одозго откуд смо их ми гледали, није се чуо ни шум сламе, ни звук удараца којим су по њој тукли. Осветљени сунцем, они су се у округлом, жутом дну вртаче кретали као два античка вежбача и гледајући их овако одозго, са стрме обале вртаче као са галерије римског позоришта, у њиховим покретима и личностима било је нешто толико лепо, смирено и племенито, да смо притајени остали у месту да их гледамо.

Мој друг инжењер први им се јавио и право низ сувомеђу спустио се до њих. Младић нас је дочекао насмејана лица, на коме су од црних, препланулих образа, отскакали бели широки зуби, а стари само се благо осмехнуо очима и пружио нам старачку жуљаву руку.

Стајали смо један час ћутке лицем у лице. У плавим платненим чакширама, с дрвеним сандалама на босим ногама, младић, који се