Naša književnost

_ Стари Грбић ; 423

досетио шта значи наша посета, стајао је збуњен између нас и ода, а и овај као да је осетио да се нешто спрема, тамним, влажним очима шарао је по мени, мом другу и сину. Њих двојица, један до другог, сад су тек били налик. Правилне, смеле црте млађег укрутиле су се на лицу старога у борама око подбратка и уста, у израз чврсте воље и одлучности, а у очима је био омекшали благи израз доброте која све види, зна и опрашта. Тихи ветар што је на махове дувао са мора, сину је играо чуперком косе који му је пао на чело, а белу очеву кошуљу надимао на прсима, те се чинило да му то под њом срце бије — споро, дрхтаво, старачки.

Стари се први померио с места, а син је дохватио велики сноп жита и бацио га на поњаву. Спремали су се да наставе са радом, а стари Грбић, јер смо једнако стајали по страни, збуњени, пошао је до прве маслине, отсекао две криве квргаве гране, дотерао их ножићем и ћутке пружио нама.

Сва четворица ударили смо сад по златно-жутој гомили, а она као да је под нашим ударцима копнила. Из грелог класја грна су лако испадала, а млади Грбић је један за другим, дотурао снопове жита, а сламу као пребијену стрвину бацао на стожину. Пред нама, на поњави међу сламкама и плевом, лагано је растао смеђи слој пшенице.

Сагнуо сам се да је дохватим. Била је топла од сунца, коге ју је грејало целог дана. Смеђа и набубрела зрнца лежала су ми на длану као мали тек испечени хлепчићи, промицала се кроз прсте и падала натраг на поњаву.

— Добра је — рекао је мој друг инжењер, прегризао зрно пшенице и окушао га на језику.

Стари Грбић као да је сачекао да јека инжењерова гласа замине и у нашој свести, разасуо је по земљи мало сламе, сео и тек онда, више за се, одговорио.

— Добро је била понела, али залуду кад ју је убила мача, Не долази зло никад само собом — Грбић ту показа руком пут мора па онда по шумовитој страни вртаче — нити га природа рађа. Зло из нас самих израста.

Са првом сенком на стрњику зрикавци су у њему утишали своју песму. Била је сад тишина, али се од мора на махове, с ветром који ју је доносио, чула потмула зука мотора и јек труба аутомобила који су једнако пролазили цестом.

Стари је руком дохватио за стожину сламе и отуд извукао ужину. Развезану мараму разастро је по земљи пред нама и сам, не нудећи нас, одломио парче сира и хлеба.

— Чујетели их како зује2 — упитао је. — Какво зло су људи

светом сејали, чудо те нам и такви плодови рађају — рекао је и показао на жито разастрто пред нама.

мара.

зе з > смећа "~