Naša književnost

СЕЋАЊЕ НА БОРУ СТАНКОВИЋА

Поводом седамдесетогодишњице рођења значајног нашег књижевника Боре Станковића изнећу овде импресије које сам имао у сусрету с њиме и кроз ове импресије извесне елементе његове уметничке прозе и његовог уметничког лика, не улазећи дубље у његове односе као писца на његово друштво и његово доба.

Као студент, после првог светског рата, интересовао сам се у вгликој мери за таленат Боре Станковића. Привлачила ме је њему у првом реду његова оригиналност, песничка снага, његова индивидуалност и то што сам осећао да сокови његових уметничких стварања долазе са наших извора, из наше земље. Потражио сам га лично, у његовом стану, дубоко увученом на Дорћолу.

Нашао сам га у ониској кући под чардаклијом са „грозјем“, чију сласт умео је са уживањем и песничким осећањем да веже за страсне ноћи топло опеваног врањанског поднебља. Ова чардаклија одударала јеод околних фабрика као кутак неког старинског одвојеног живота, као део оног у сновима дочараног амбијента Врања који је Бора Станковић са собом пренео у Београд. Преда мном је била глава типична за Југ, печалбарска, са дубоко утиснутим оријенталским печатом сировости, тврдоће и привидно опоре дивљине. Његово одело, иако „европско“, чинило ми се да је од врањанског сукна, толико је његова физиономија одавала непосредну везаност за земљу и толико је његово понашање, кретање и став према својој родбини и гостима било патријархално. Као да је и он сам силазио од оних ликова из његове прозе, деспотских, ћудљивих, с жаром у срцу који пече дах и чини да увек нека магла неутољене жеђи живота лебди око њихових усана. Тражио сам у његовим очима ону тајну његовог снажног и интензивног уметничког израза доживљавања природе и човека. Тражио сам ону снагу коју је он имао да нам дочара већ тада изумрле хаџије који владају као тирани у своме дому, док им се око ногу увијају мучене жене као црви, а напољу под силом и кобним ударом страсти грцају и луде у осећајности која гризе и прождире незасито срце.

Замишљен, не гледајући ме у очи, говорио ми је о свом књижевном стварању. Нисам имао интелектуалца пред собом, бар не уобичајени тип тадашњег интелектуалца — гордог на знања и уображеног у педагошким претензијама. Али су његове речи, просте, примитивне, праћене локалним узречицама, имале дубок књижевни смисао. Г оворио

Арас