Naša književnost

426 Наша књижевност

— Он сеје — измакло ми се, а инжењер, блед у лицу, руком ми је дао знак да ћутим и потврдио главом.

И заиста, стари Грбић је сејао. Земља којом је газио била је свеже узорана, а Грбић је затворених очију, као месечар у сну, ишао њоме. У завраћеној кошуљи, једном руком придржавао је пред собом пшеницу, а другом грабио шаком зрна и просипао их по земљи. Чинио је то покретом наглим и одсечним као да косом бесно замахује пред собом, а преко просутих зрна браздама газио је босим ногама одлучно и пркосно као да је њима хтео да их што дубље сатре у земљу. у

— Можда је тако радио целу ноћ а и јучерањи дан, — рекао ми је инжењер тихо на уво и кренуо да иде.

— Да му се јавимо2 — питао сам.

— Не треба, видиш да зна — одговорио је замишљен и не обр-

ћући се пошли смо навише.

Било ми је хладно и тресао сам се сад целим телом дрхтањем које нисам могао уставити. Далеко на врху вртаче јавило се сунце и ми смо пожурили. ~

_—_ Такви су старци. Навикли су да ослушкују дах смрти и не можеш ништа сакрити од њих — рекао је инжењер.

Ишао је десно од мене. Први пут сам сад приметио да су се и његове црте лица за ово осам месеци измениле и постале оштре, озбиљне и опоре.

ЕРИХ КОШ