Naša književnost

па

+

Злостављање

лостижна срећа изгледају јој сада сиротиња и кулучење њеног некадашњег живота, као нешто што се ни по коју цену и ни на који начин пе може постићи кад се једном напусти. Јер она зна добро да је отац не би ни примио у кућу, да би се нашла сама, против целог света, да би бекство значило нелогичан и страшан корак, исто што и самоуб“ство. И жена склапа очи чвршће и, будна, ипак упорно сања и даље свој сан о бежању очинској кући.

Све су чешћи и све дужи бивали ти часови без сна у којима она лежи поред мале хумке уснулог човека, који ће првом приликом, у рагговору са гостима, казати скромно, а самосвесно.

— Ко ради тај не зна шта је несаница. Откако знам за себе, !л заспим у истом тренутку кад легнем и не памтим да сам икад ишта сањао.

Зна она ту реченицу напамет, као и све остало.

И док то мисли, млада жена осећа бол у отежалим дојкама, бол који расте, расте и нагони је да притиште прса обема рукама, али тада се бол разлије по телу и она гута јаук са сузама. Мишићи на бедрима поигравају тако да је њене рођене ноге гоне да устане. Душник 101 сваки час полеће ка устима и одузима дах. |

Тако бди и тако у неко доба и заспи, кад је њен умор увери да је узалудно тражити излаз тамо где га нема и да ће сутра бити, Бог зна како и откуд, боље; боље или бар другачије.

А сутра је исто, и горе.

До подне се осећа још некако мирна и заштићена. Између ње и синоћње вечери стоји преграда од мало сна и заборава. Губи се у издавању наредаба и ситним кућним пословима. Али већ око поднева почиње страх од ноћи и онога што она може да донесе. А може да донесе све. У неодољивој потреби да уздиже себе и ниподаштава све што живи и стоји право, четкар је сваке вечери разарао и обарао понеку установу, неку струку или неку истакнуту личност, и на тим рушевинама постављао свој сопствени лик у натприродној величини своје луго тајене, разбеснеле и гротескне мржње на све, и своје зависти свакоме на свему. Тада је под светлошћу његове критике и ирсније сво око њега испадало нејако, недовољно и несавршено, државна управа, војска, привреда; па и сама црква, за коју је показивао још 'највише поштовања, била је сувише либерална и лабава у својој организаџпији. Радништво је распуштено и недовољно искоришћено, судови сувише благи и спори, све власти заражене мекуштвом и нерадом. Укратко, свет пун ругобе и несавршенства.

Било је и вечери кад је газда Андрија водио своју жену у позориште. То су били за њу радосни сати. Од детињства је волела позориште, нарочито оперу. (Осим тога, за њу је био срећа сваки тренутак у ком није морала да буде насамо са човексм, јер тада је он био она; Да озбиљни газда Андрија, са својим познатим „лепим начином , без трага оног, само њој познатог, наличја.