Naša književnost

у

Злостављање у 23

тило. Прала је руке и лице, запљускивала хладном водом набујале груди. То је доносило само тренутно олакшање. У врелој постељи, где су је чекале старе мисли, та свежина од воде претварала се одмах у јаку врелину, која је пекла по грудима као да има ватрен оклоп на себи. Скакала би поновно, трчала у купатило и, не знајући шта ради, бацала се, онако у кошуљи, на под од хладних камених плочица и остајала тако јецајући, док не би осетила како све трне и дрхти од тврдог, хладног лежаја и како је, заједно са том болком студени, прожима мисао да то доноси болест, или смрт; у сваком случају ослсбођење. Такојој прође половина ноћи, А сутрашњи дан доноси миран, свакдашњи живот, вече мужевљева причања, а ноћ опет непознате патње. Тако је у многом на око сређеном животу разлика између дана и ноћи огромна. Има их доста који, као и ова срећно удомљена жена, ва доњој светлости иду мирни и прибрани, а ноћу подносе такве мукг да сами себе не могу да познају у врелом мраку своје постеље, Али кад у таквом једном животу разлика између дана и ноћи постане и сувише велика, исцрпи се способност за скровиту патњу и болно претварање, и услед неједнаког притиска између дана и ноћи, прене цес тај живот у комаде.

Више од две године Аница је живела тако. Није било никаква разлога да јој тако не прође и трећа година и четврта, и све даље редом. У својим мислима она се одавно примирила с тим да се њена мука не може никоме ни наговестити, а камоли казати, и према томе да јој нема ни лека. Године би прошле; ако не би подлегла, она би их претурила, све ћутке; претурила би године, али није могла да претури сате ни минуте.

Такав један непрелазни и судбоносни сат наишао је у половину треће године њеног брака. То је био један од оних тренутака који плану пред нама и покажу нам јасно и несумњиво да је живот који водимо немогућ, недостојан и неиздржљив., Цело наше биће задрхти тада из корена и напрегне се за тешке, можда трагичне одлуке. Али како свет око нас никад не мирује, и како смо ми сами увек више склони да избегавамо судбоносне предоме, обично се дешава тада да нека ситница — неко лице, неки разговор, нека књига или ситан посао _ привуку нашу пажњу на себе и одврате наш поглед са истине коју смо уочили, и тако нам омогући да сами себе још једнм заварамо, да кукавно избегнемо доношење праве одлуке, и да продужимо стари начин живота. Али то што се дешава тако често, није се овога пута десило.

Тога септембарског предвечерја Аница је чула да девојка у приземљу отвара некоме. Помислила је да је то муж који је дошао нешто раније, и задрхтала. Показало се да је момак из радње, по неком послу. Да је то био газда Андрија, она би провела то вече као и свако друго, и живот би се у кући наставис какав је био и до сада. Али сад