Naša književnost

Рт ан

о о метил

26

Наша књижевност

од које пуцају дрво и кам и за нсби пробдевене без ватре и хлеба, овако, мучно је бити бескућник и сам.

Командир као сабљом бљештавом отсече: није ово, момче, твоја јединица,

полази даље, прикомандуј се где греба; полазим даље ја, војник скитница,

кроз врлети где и бог лаку ноћ ргче

с парчетом црна хлеба и тамна неба.

ел хладних дана и студених ноћи пет

-тетурало је по гудурама моје војничко скитање,

а шестога дана у мутно и прохладно свитање пут ми препречи мог небрата бајонет.

Куда младићу Натраг! И ти си заробљеник —

натраг да градове срушене које ниси рушио ти,

натраг да друмове згажене којима ниси ни ходио

оживљујеш рукама својим у којим млада крв ври,

и натраг идем ја, очајни усамљеник, Е да би се на мојим а туђим шакама младим

мој а туђ замрли свет препородио.

Ја заробљеник нисам у боју

тешком и крвавом од ког небеса трепере и зато тако празно зурим у брдо сиво што се до другог брда стере

и тако бих тупо себе и браћу своју

у овај срамни трен оплакивб

да би дол за долом одјекивдб,

(О, хоћемо ли се на ноге дићи ми, скитнице2 Мрачно је, пусто је у нама и свуд око нас, кроз ноћ се чује само гаврана кобни глас; устајмо, знамо ми своје командире и јединице!

Што ли су смрачена наша охола чела2

Што ли су застала наша скитничка срца2 Другови, чујте: није час да се грца,

јер кад се оките огњем још једном градови и села у пожару последњем и новом

васкрснућемо из праха и пепела

под плавим небеским кровом.

Април 1941.