Naša književnost

Алимпије Савић између смрти и живота 51

— Иди, Љубинка. Нико ми више не треба.

МИ опет је заћутао.

Потом, после неколико дана, као код људи који су научили да је срамота показивати пред светом своја присна осећања, њему се учини да тако само прља, мрви свој бол. Нека гордост даде му снаге да настави живот, живот у ономе што је њему била гола навика.

Не оде више на дужност, Његово је свршено. Занемари се. Избе гавао је да говори о својој несрећи. Љубинка преузе све на себе: и кућу и његове бриге. Он је живео између утучености и јеткости. Цео живот му беше као неки страшан сан, нека грдна спрдња. |! онај блиски, и онај прошли, и онај најранији, и овај сада. Он као да :е само излазио, за свих ових шездесет година, из једног грозног или смешшног сна у други. Све што беше неприкосновено, свето, постаде само церекање неког пакосника, ђавола, шта ли. Нов живот који је почео да буја око њега, после ове ужасне ратне олује, њему изгледаше лудо коло над згариштем, над гробовима, Гробови доле, гробови горе који махнито јуре, гробови којима се чини да живе. Све је варка, бесмислена, глупа, сулуда маскарада.

Ако би неко дошао да га позове на неку конференцију, он би праскао, викао: ништа га се више не тиче. Ако га не би звали, викао је и тужио се пред Љубинком по читаве сате: Ето, већ су га заборавили. Узеше му јединог сина, шта ће им сад! Ако би исписали какву паролу на зиду његове куће , беснео је. Варвари! М сам је узимао креч и четку и премазивао натписе. Кад омладинци, поштујући његов боли тугу, престадоше, он се ждрао: Кб да он није ништа за ово дао, кб да његова кућа не треба да учествује у тој победи. И он узе четку, насу црвене фарбе у креч, и сам, својом руком преко целе фасаде исписа: „Смрт фашизму — слобода народу“. Ако је неко пред њим хвалио „ово“, лепо би се провео; али, ако би неко почео да куди, тешко њему. Све му је сметало. Био је тежак самом себи. Бежао је од познаника и пријатеља, Каткад само, негде у скверу, или у парку, седне на клупу, па ако је крај њега нека старија особа, непозната, он извуче фотографије својих, и прича, док други не устане и оде. 3 Крајем марта ове године, решише омладинци из његовог насеља да обраде све травњаке, а нарочито сквер на углу где се сусрећу три улице, сквер који беше сасвим запуштен: Немци су ту држали своје аутомобиле. Павле Јанковић, омладински секретар, хтео је да посао омладинаца успе што боље. Један му стручњак беше потребан. У крају се знало да је најлепша башта пре рата била увек код Савићевих. Знало се да је стари био некада наставник у пољопривредној школи У Букову. Њихове су се породице знале, али је знао и да Алимпије неће низашта да чује. Али он не устукну. |

Он ће преко Љубинке. На одласку, она му руком и очима још

једном лотврди да ништа не брине. Она ће, са своје стране, све што може,