Naša književnost

| 3!

ДИ ТАИ ПЕР

пета рт оуњеаг

ит етар

и дале

557 Наша књижевност

век а заравее

— Морамо. Док ови гадови...

Алимпије не рече више ништа. Та реч „гадови“ беше довољна. и он их је увек тако називао. Како се само слажу у свему он и његов син! И коначно се свеза онај споразум између њих који се беше створио на даљини за ове четири године. Кад је толико чекао, може још коју недељу. И разговор постаде чисто послован.

— Љубинка, спреми... нека ја ћу... а ти нешто за целој

Љубинка је већ у кухињи спремала, а он поче да пакује ћебе.

Сутрадан Алимпије оде до одељка. Тражио је посла. Кроз неколико дана позваше га у економско одељење команде места. Знао је доста, Његова седа глава промицала је из канцеларије у канцеларију, а видели су је и крај шофера у камиону. проналазили су стоваришта и враћали се с робом. Војсци је било толико потребно. У фебруару позваше га у министарство, у његово министарство. Његови стручни савети не беху на одмет

Дође и април, победа беше ту, на домаку руке.

Тог јутра пошао је раније. Посла је било до гуше.

Кад отвори капију, угледа аутомобил. Да, сећао се касније тога врло добро. Један млад човек у униформи тражио је очима број на кући, Кад угледа старог — сигурно се сетио — он покуша да прикрије усплахиреност свога погледа.

—- Госп... друг Савић, рече, салутирајући.

— Ја... једва рече Алимпије, и његова рука, на којој модре вене беху набрекле, згрчена, подиже се до слепсочница. Ништа -- није.. Знате, Жарку. се десила... незгода с ко:

лима... Па моли да дођете... Ништа, кад вам кажем ...

Црн облак паде преко свега. Али ништа не измаче његовој свести, која је сама, као неки аутомат, бележила, бележила све. О, колико је био дуг тај пут до болнице! ИМ свака кућа, свако дрво, сваки пролазник, све остаде у његовим очима, сваки шум, свака реч, у његовим ушима, да га после муче. И све му се учини толико познато. Као да је све већ једном било, све, баш овако. Ништа га није чудило. Знао је да ће Жарко лежати на кревету, тако је морало бити то војничко ћебе, прогорело, и глава ће бити увијена у завој, чело бледо, ужасно бледо. нога до кука отсечена, ни до краја неће отворити очи, и 04 ће, нем, седети, беспомоћан, крај њега, и држаће му руку, која ће се прво грчити, затим ће се лагано хладити, постати камен, И он ће знати да то није више његов син, да то није више живот, да живота више нема.

И кад су хтели да га одвоје, он страшно крикну:

— Не, то није он! и јурну из болнице гологлав, и нико није могао да разуме (онај исти официр ишао је за њим) како је стигао до куће, отворио капију, ушао у кућу. Срозао се на кревет и, три дана, тако остао, као рањена звер у свом кавезу.

Кад је изашао из те занемелости, прво што је рекао: