Naša književnost

| | | | | |

сат алеатучи зет

58 Наша књижевност

У песми „Марика“ он развија форму сигурно и са зрелом компо· зиционом техником. Његов избор „типичног“ је ван сваке сумње добар, али му не успева да оствари другу и трећу тачку горњег принципа. У овој композицији не осећа се да је спроведена „синтеза садржајне фолклорне основе и њене уметничке сублимације“ због тога, што услов који Вучковић поставља у тач. 2) ни из далека није постигнут. То долази отуда што фолклору, иначе важном стилском материјалу у музичком реализму (на пр. код Мусорског и Јаначека), Вучковић прилази споља, пошто никада није имао приснији однос према народној музици, Премда је у „Марики · погођен основни елегичан тон, ипак контратема (у басовима), која се стално понавља као трагичан рефрен, стилски потпуно одудара од главне теме — једноставне, али снажно изражајне народне мелодије.

Друга композиција „Завештање Модеста Мусоргског“ за гудачки оркестар је Вучковићево враћање дуга захвалности и поштовања према великом руском композитору. Увек у инструменталној музици формализам налави повољније тле за свој утицај него у вокалној. Овде се то испољава у еклектичној примени неколико цитата из „Бориса Годунова“, чија обрада није успела да изједначи стилску разнородност између елементарно крепких тема Мусорског и изражајног материјала Вучковића. |

У радове који чине прелаз из првог у други период спадају: симфониски фрагмент „Али Бинак“, затим нарочито „Озарени пут , симфониски приказ уласка Црвене армије у Белорусију у јесен 1939 и „Болница у јулском јутру“, поема за баритон и оркестар (на стихове Р. Зоговића), — последњи рад само по хронолошком реду.

„Озарени пут“ је уједно почетак и програм нове стилске ориентације. Овде музички материјал није схваћен апстрактно и његова обрада није ради игре звукова. У овој поеми слика се одређено стање, али не по принципу програмске музике романтичара, него се одређеној идеји даје апсолутан музички облик и израз. Као што и у другим делима враћање Вучковићево из декадентства у позитивно стваралаштво није ишло без тешкоћа, тако се и у овом делу осећају видни трагови

борбе са старим методама. Ти трагови су још осетнији у „Болници у јулском јутру“, чији нас звук потпуно преноси у западноевропски екс

пресионизам од пре двадесетак година. Карактеристично је за Вучковићев темперамент и за његову концепцију облика што је у овој композицији изоставио и избегао триумфујуће место: „Ура, слободо живих, освето гробова!“ Оркестрација је преко мере густа, тако да се соло глас често пута губи у звучној бујици инструменталне пратње. Од познатих Вучковићевих композиција највећу пажњу заслужује симфониска поема „Весник буре“, која несумњиво иде у његове најуспелије радове. Његов нови“правац добија у овој поеми много одре“ ђенији и јаснији идејни вид, а композициони поступак је вештије и доследније спроведен. У формалном распореду и склопу осећа се зре-