Naša književnost

Запис на срцу мртвог партизана 61

Један коњ се сурвао у дубоки понор. Дал се чуло у ноћи „Јао“ >

Црвено цвеће на ливади снега један друг крај нас је пао.

Колико пута је пао друг —

у срцу бол заврти.

Корачамо, корачамо, све даље и даље, око нас, у нама — толико смрти!

2

Тонули смо у снегу до појаса, клизили низ стрме косе, прихватали се пред падом и метком и осмехом казали: „Не бојмо се!“

И делили смо на одмору влажну цигарету, твоје усне као моје, моје усне као твоје,

као да нисмо два бића, но заједно рођени, моје руке и твоје — једне лозе хвоје.

Је ли то другарство, ил другарство то већ није> Твоје очи ме греју као две топле звезде.

Дал снег копни низ лице или га суза роси2 Колона све руши. У нама се нежности гнезде.

3

Откад те знам, и откад ме знаш, —

два позната, обична лика,

два присна но проста друга и пријатеља. Нежност без страсти, наклоност без крика, језеро које не помути крилом ластавица — жеља.

Но зашто сад тако дрхтиш уз мене,

у поворци дугој, у снегу2

Зашто нам тела трепере као жицег

У нама се чудни, тако чудни звуци легу —

сред музике смрти у нама поју скривене птице.

1

И ту, где у мраку тек понеки жижак гори,

ту, где се у колибама средњи век са новим бори, ту, где се о бедне куће светлост са тамом отима, на голој, на пустој, на Каменој Гори,

куд емо стигли са прозирним голим животима, —