Naša književnost

“ Наша књижевност

|| љубав ме је походила.

Походила ме у ноћи зимној,

| походила ме у изби димној,

у доба најжешћих окршаја,

кад се гине и мине без опроштаја, ) кад се на себе мислити не сме, Сунчаница ме је погодила,

облио млаз из топле чесме,

на хладној,

на гладној

на Каменој Гори.

5

У изби пуној другова што уморни хрчу, у изби пуној дима,

где пожудне усне сан и окрепу срчу,

А док кроз разбити прозор провирује месец | __кријућ се за столећним боровима, —

| у хрпи присно збијених тела

| лежимо и нас двоје.

| Крај мене твоје лице: једна пега бела,

| две жеравке у мраку — топле очи твоје.

| Уморно тело тоне у попоре. ји Но зашто никако да усни2 | Све спи. Из пећи се извија љути дим,

) из груди истискује јечање ледени Лим, и случајно,

без наше воље, || али од сваке намерне жеље боље, | приближила се усна усни.

6

Јесмо ли заборавили вечно исту

а увек нову игру страсти2

Ил је борбени занос све жеље угушио, ил сенка смрти наш занос тупир Мирују два тела што би хтела срасти, Ил будна свест наше жеље обуздава, ил је глас слободе све шапате заглушиорг Све спава.

Уз твоју главу моја глава,

бдимо,

као деца плахи, стидљиви и глупи,

| ђ || |

| |

пир иак штит:

слива тањи пи