Naša književnost

Запис на срцу мртвог партизана 67

колона драгоцених рањеника ка тихом, чистом Борачком Језеру креће. Хоће ли остати мртви крај путаг

Хоће ли пасти терет из клонулих рукуз2 Не, руке смењују руке,

нова леђа се грбе у луку,

клонула тела добијају снаге нове ниједан друг узалуд помоћ не зове, ниједан у крвничке руке жив пасти неће.

6

Чија то коса на ветру виори,

чије то руке неуморпо купе,

чија то плећа ни часак без терета нису2 Је ли то привиђење намучених чула, привиђење лика невиђеног годину дана, тешку и славну, болну и поносну, бескрајну и кратку годину дана>

Она. И није она.

Дана!

Стоји и гледа и смеши се на ме

на стрмом,

на клизавом,

на метцима брисаном

Вису.

Стотину судбина у њеним рукама, стотину живота у њеној свести, На лицу бестелесном

осмех пркоси мукама,

као да једним замахом

тело сав умор може са себе стрести.

Не, нема за поздрав времена.

Поздрав неречен лежи међ нама као мост. Једва стиже да ми стиском руке —

ах, љубав је опет светли гост! —

пренесе дамар срца у срце.

Но ми смо једно,

наше руке се налазе,

и као једне пребирају живе и драге мртце.

Ваља (бит брз!

Са бокова мучки хијене кидишу!

Ваља бит брз!

Из Коњица нашу стазу немачки топови бришу.