Naša književnost

68 Наша књижевност

| Нагнути над болом и над смрћу, сливеним рукама, речима шкрти,

плетемс почету, непрекинуту нит,

нит љубави процвале усред смрти.

Сваки тренутак је вечност.

А ипак, нек потраје тренутак,

тренутак бола, опасности али и среће,

Као да нас је оживео поново нађени врутак.

Од блискости пред смрћу има ли блискости веће»

~ „и уто авенија ут а пИМРАрРАА ПТ а рањ = АУ СЕР 1

7

Злослутни фијук у ноћи. Тих усклик угушен грмљавином. Стабљика пресечена у струку, крвљу пошкропљен снег.

ћ (О, како стоструко одјекује,

| како стоструко одјекује експлозија

| у насталом језивом муку!

Дано! Зашто си клонула!

Дано, прикупи снаге!

Прихватам тело,

| но оно је немоћно,

| само се смеше очи

ј и пребледеле усне драге.

| „Иди!“ — гура ме она,

„Иди!“ — каже ми она што би хтела вечност дотицаја. Усне дахћу, тражећи најбогатију реч,

| очи се шире, као да хоће да све понесу

и да у погледу оставе све, —

у блеску последњег сјаја.

| „Иди!“ — још немоћна рука куша да махне,

а бледим уснама још настоји да дахне:

| „Ја сам своју дужност извршила до краја. 5

павессдр“77

Тежак је терет кад је тело слабо, тежак и кад се најдраже прти. Све тежи постаје кад живо тело постаје својина смрти.

Хоћу да одахнем, њен дах бих да удахнем, из очију да јој пијем силе.

донира