Naša književnost

69

Запис на срцу мртвог партизана

Њен дах је стао, њен поглед стакленисао, то је само још мртви кип девојке миле.

Као камени кип стојим и ја и гледам, без мисли, без осећања.

Снег пада и плине.

Колона мине.

Свој терет не дам.

Позади борба одзвања.

Свој терет не дамг Но са ме напушта.

Зове ме борба, гура ме њен поглед строги.

Кроз пушку моју ори се њена порука немушта. Преда мном њен лик — но с њим су сливени многи.

Носим у себи њен ишчезли лик,

њен поглед, њен дах, све што је била она. Носим га у себи и свугде га налазим,

у сваком огледалу испод небеског звона.

Она је у сваком мом заносном јуришу, кад се светим, пун светога гнева,

она је у мојим светлим сновима,

кад бригада о слободи пева.

Али у лик тај, у дах тај, у поглед незаборављени сливају се ликови други, и не могу их раздвајати, Ти ликови драги све више су у једно сливени,

сва земља је њима засићена,

у извору сваком ћу се њима напајати.

8

Ја не знам дал ћу доживети оно, Дано,

за што смо се свим срцем борили.

Ал народу нашем биће дано

да живи срећан у земљи коју смо створили.

У њој ћеш живети и ти, и сви погинули.

Ми смо она, а она — то смо ми сви.

Још пре коначног обрачуна ми смо окове скинули и живели и мрели слободни, велики, поносни.