Naša književnost

МЛАДИЋИ

Ништа у овом животу није баш онако како се замишља. Збиља не знам да ли бива по оном: човек каже, а бог располаже, Свом душом бих желео да се у то убедим, верујући. Али онда он чудновато располаже...

Рођени су скоро у исто време, Гиј, Елизе, пошто је већ био настао мир; а старији Марсел, није још имао ни пуне четири године 1918. Нису то била три брата, и као да ништа није ни везивало њихове судбине. Чудно је и помислити колико би невероватно било да се нека веза успостави између њих. А није ни било никаквог разлога док је све у свету било како треба, и Гиј се играо испод лепо углачаних столова своје мајке, на Северу Француске, у дну простране куће са пресвученим салонским намештајем и великим кипом Христа изнад кла- · вира, на стакленим подметачима... а Елизе, позно дете неког чиновничића који се повукао у Дром, терао у поље козе , и са неког салаша излазила старица сва бесна што јој стока опет улази у њено жито... и док је Марсел већ са дванаест година имао руке изгореле од киселине у фабрици из које се по целом Талијанском кварту ширио смрад потрулелих кожа, у старој фабрици од дрвета, из које је текла обојена вода...

Не, нису имали прилике да се сретну. Ни језик им није био зајелнички. Ни тада ни касније. Све док је у свету ишло својим током, дох су дани били као удешени, људи на својим местима, а машина, окрсћући се непрестано, доводила у исти час, на исто место, очекиване личности, као оно код старинских сложених сатова, где сељак излази У зору, лепа дама у подне, а у поноћ најзад, краљ-мудрац. Нису били ни истог узраста, нити су имали нек породичну сличност по којој се људи различитог порекла препознају некако у гомили, и имају један за другог неразумљиве симпатије. Каква би веза и могла постојати између Елизеа, слабачких рамена, крива носа, црне косе, у коју му је чело зарасло, косе као чекиња, да је увек изгледао неочешљан, неуредан, прашљив, а малечак уз то, због чега је патио — а и он: мирне птичурине, Марсела, дугачког на ногама, озбиљна лица, са косом крутом као маљице за добош, косом коју је припитомљавао купајући је у бриљантину, са потиљком увек добро избријаним, изванредно чистог у оним његовим сиротињским прњама. А Гиј је, у својој,