Naša književnost

72 Наша књижегност

двадесет трећој години, са оном мало краћом горњом усном која је откривала необично беле зубе, и коврџавом пепељастоплавом косом, био, како се то каже леп младић, кога је спорт одржавао да се не угоји. Два пута је потпуно правилно измакао да не буде у рату: родио се 1920, а за мобилизацију стасао четрдесете... Захвалан је био своме оцу фабриканту ликера што му је дао мотор, лепо васпитање и хришћански идеал. Све његове идеје су му од родбине потицале. А како су се у том погледу кретале мисли Марсела» Марсел> Крајем 1917, једне вечери, у Версаљу, суседи су ћутке унели у кућу неку окрвављену жену којој је куршум просвирао главу, његову мајку, коју он у првом тренутку и не препознаде, онако разбарушене смеђе косе као и његова, његову мајку, коју су за време штрајка убили војници-Анамити. Отац, умро у ропству у Кенигсбергу, био је само избледела фотографија, коју 2 изгубио када су бежали са целом теткином породицом, оне исте тетк“ која је прихватила и њега са још осморо балаваца које је требало одржавати. Његове идеје... чудо, као и онај његов велики костур, да и богу самом није било могуће да га изгради од онога што је имао да једе у доба када је младост вечито гладна, и кад су његови мал: рођаци добовали око њега по сломљеном ноћном суду, а најмањи, са лицем као од збрчканога платна и праменовима косе као од канала, вукао озбиљно неку велику црну грану, без лишћа. као скиптар коме те врх разгранао. Рад га је спасао од рахитизма, начинио високим и кошчатим овог дечка мршавог по својој природи, пушнуо му у главурду мисли које су се по њој јуриле као пацови. Рад га је сасвим младог бацио међу људе. Ту је Марсел сам изградио мишиће, који су повезивали дугачке кости његовог костура. Он је сам у себи стварао # идеје, које су имале да уједно повежу све грубе чињенице његовог животног круга. Идеје жестоке као и сам живот. Али у њима је изнад свега био ужас од рата, о коме се још говорило, који је објашњавао чак и необјашњиво, неправде, зној дана, зиме без ватре, рата који Це оставио за собом људе као што пас оставља неоглодане кости, рата који је требало да буде последњи, да је било памети, па да сви Марсели будућности имају друкчије детињство, књиге за читање, оца као и сваки други, мајку која ће остарити... Доћи ће дан када човек више неће убијати човека.

Ах! није о томе ни хајао Елизе. Он није волео своје. Презирао их је што ништа немају, због оног лажног благостања пензионера. Што му нису пружили живот пун доколице. Што су од њега хтели да створе само сељака. Мрзео је земљу, и труд на њој који се стално обнавља. Није био снажан, никад се не би рекло да је у пољу одрастао. Његова мајка, ограничена жена, кљукала га је хиљадама празноверица у телесном погледу, дуго је одвајала од осталих то своје позно дете, наишло четрнаест година после ћерке, сада поштарке. Тај мали је увек бћо умотан шаловима унакрст везаним, блед, диваљ. И зао са животињама које је јурио да их без разлога туче, дерући се на сав