Naša književnost

Младићи 77

жртвованих ... да би се, на крају крајева, исувише од мене тражило ако би се хтело да не говорим о тим годинама без страсти.

Дакле, ни Елизе ни Гиј нису дорасли за војну службу. Овај рат био је само за Марсела. Бар тако је изгледало да је само за Марсела. Требало је да прође кроз пакао. Доћи ће дан када ће се моћи писати о трагедији тих људи који су свим срцем, свом племенитошћу својом, веровали изнад свега у величину мирољубивости и који су могли да виде како им, једно за другим, њихов сопствени начин говора краду врло сумњиви људи, фалсификатори мира, који су их подмукло увукли у један унапред изгубљени рат, рат који они сами нису могли ни одбити ни примити, у рат без видика, у коме се од њих захтевало да се против самих себе боре, против својих идеала, свога заноса. Једнога дана...

За Марсела је, дакле, рат почео једном великом препирком, дубоком пометњом. Све се подигло против његовог идеала, који је обуХватио све људе: догађаји, ксментари, спољни изглед и објашњење ствари. Све што је речено, све што је могло да се напише, окретало је тај идеал у поругу. Набацивало се срамом на Марсела, на све њему сличне за оно у шта су веровали да је истина очигледности. А Марсел је био бачен у нарочити пук: може се то назвати и војском ако се баш хоће... нису имали ни оружја, ни униформе, само повеску на рукаву, бере и своје цивилно одело. Био је то, како су га називали, раднички батаљон. Узет је био да копа код Моа у близини Куломјеа, на седмој линији ослонца за Мажиновљеву линију. Другим речима, претсобље робијашнице, где су били скупљени сви сумњивци, осуђеници, радници индустриског појаса Париза, крзнари и кројачи Јевреји око Бастије, Белоруси, невероватна салата... Све су то водили официри, који су у већини случајева гласно говорили једним победничким језиком... Тим језиком који је Марсел увек сматрао за непријатељски ... било да се њима служи непријатељ унутра или непријатељ споља, сви помешани у истој мржњи... Па подофицири који су изгледали као улични стражари; по канцеларијама су људи који су дошли из Париза разгледали досијеа. Сигурност. Марсел, као и стотина хиљада Француза, имао је на својој листи одвратну ознаку П. С. (политички сумњив), која је обележавала и у самој војсци, из које је политика са много галаме избачена била само на речима, оне који не мисле онако како је дозвољено, оне које је требало по сваку цену обележити као недостојне, компромитовати, уплести у неку гадну ствар...

И тако су Марсел и остали покренути 1939 да бране Француску. Тако им је и била приказана њена слика, Али треба само помислити шта је све било потребно да се догоди, па да на крају крајева Марсел и Гиј, на пример, проговоре истим језиком, да узмогну да се међусобно поразговарају о заједничкој отаџбини, Један Гиј не може да схвати чак ни то да има људи, рођених Француза, за које та застава коју други носе не претставља ништа, али коју он не би могао без узбуђења да угледа како се диже небу. Али под заштитом те заставе,